Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 31.Mar.2018, 13:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Nedivanjenje

Taman sam bio naučio da svakome pored koga prođem kažem „dobar dan“, a popi „ljubim ruke“, kad čujem da taj i taj ne divani sa tim i tim. Nisam mogao to da zamislim. Baba me naučio da i u ataru, kad prolazimo lenijom naspram nekog ko ore, koga izdaleka i ne prepoznajem, klimnem glavom ili da skinem kapu u znak pozdrava, orač bi isto otpozdravio klimoglavom, sad ispada da neki ljudi koji se mimoilaze na uzanoj putanji gledaju u svoje opanke, u oblake ili u porturu nečije kuće, a >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << usta im stisnuta kav klješta, „Kako to - ne divani?!“, nisam mogao da se načudim. „Tako lepo, kad se sretnu, ćuti jedan, ćuti drugi, nejdu jedan kod drugog, ako i dođu zajedno na neku mobu, drugi divanu, oni ne...“ - „Zar se nijedan ne zabuni i ne kaže ništa ovom drugom?!“ „Ne, niko ne može da se zabuni...“

Na ljude koji ne divane s nekim gledao sam kao na iskušenike jezika, sami su zasnovali i utvrdili veru koja nema veze sa pobožnošću, za koju nema crkve, ni tipika, u kojoj nema praznika ni običnih dana: ti koji ne divane isključili su jedan drugog iz čovečanstva i sad nema natrag: možda pomalo i sami poplašeni svak svojom preteranom odlukom, sad joj se moraju pokoravati dogod su živi... Dovoljno je da zaćuti samo jedan, drugi onda mora tome da se povinuje, odjedared mu je jasno da sa tim i tim više ne divani! „I koliko već ne divane?!“ – zanimao se budući medijski radnik za meštane po čijem izgledu nikad ne bi pretpostavio da sa nekim godinama pedantno i savesno ne govore. „Ima više od dve godine...“ Lep staž! Bivaće sve teže i biće sve manje potrebno da se izlože nelagodi mirenja i švotanja na račun vlastite zadrljenosti...

Moji su divanili sa svima, ali, nije ni to moglo da ide u nedogled. Iz mojih vankućnih izvora saznao sam da moj baba ne divani sa svojom baba-tetkom, šta je bilo, ako je bilo: njen unuk je hteo da se ženi devojkom iz obližnjeg sela, udavačini su, kako se to radilo, i mog babu zamolili za usmenu recenziju o đuvegiji, iako su znali da smo mi rod. E, sad, da li je on prijateljstvo sa njima stavio iznad rodbinske solidarnosti, ne znam, ali se zuckalo da je u karakteristiku mladoženje ušlo i nešto što se mladinima nije dopalo, preliminarna prosidba beše stornirana, babatetka je krivicu, celu, pripisala mom babi, osumnjičeni nije delo ni opovrgavao ni priznao, uglavnom njih dvoje više nisu divanili.

Jedne se večeri vraća moj baba kroz Dolju, već se smrkava, između vrba i baba Smiljinog zida je uzana putanja, oivičena kamenjem i žežom, tu se prolaznici pažljivo mimoliaze, prolaze porebarke, ili jedan zastane da drugi prođe, uglavnom moj otac izdaleka prepoznaje babatetkinu siluetu, ali nema kud, mora da prođe pored nje, mora da okrzne njenu naburenu auru, i ona njegovu, ali babatetka već slabije vidi i kad se našla naspram prolaznika izgovori ti ona ljubazno „dobarveče“, on joj, šta će, iz polumraka jednako učtivo otpozdravi „dobro veče!“, na šta ona odskoči u stranu: „Iju!!!“, kao da je ugledala nečastivog. Šta uradi, crna ja, mora da se kidala sve do popine kuće, ali vodu koju si usuo u vino ne možeš više isuti, tako i brana: godinama je držiš pod kontrolom, i jedne večeri napraviš pukotinu koja se više nikakvim cementom, lakom ni farbom ne može vratiti u stanje pređašnjeg savršenstva.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...