Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Okt.2020, 15:08
Ljubomir Živkov: Najlonski čaršav
Ima, ah, toliko stvari koje istorija nije zabeležila i koje niko više neće moći da rasvetli: ko je prvi u Farkaždinu kupio najlonski čaršav, pa se odmakao da vidi je li sve simetrično i kako se kujna slaže sa najnovijim izumom tekstilne industrije?
Nije to bio najlon kao onaj od kojeg su pravljeni džakovi, oni poluprovidni, polumutni, kao da su jednom za svagda upili čestice cimenta; najlonski džakovi nisu bili do kolena pravim prtenim džakovima, koje bi vlasnik i žigosao, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << crvenom ili zelenom farbom, da im se u nekoj mobi ne izgubi trag i da ne budu zamenjeni tuđim džakovima, koji naravno da nisu tako novi i kvalitetni; oni u kojima je bar neko vreme bilo brašno, nikad taj neuporedivi miris nisu gubili, šta god da je docnije sipano u njih.
Najlonski čaršav bio je izum decenije i vesnik našeg daljeg napredovanja; prvi najlonski čaršavi koje sam video ostavili su na mene vrlo povoljan utisak, bilo ih je sa sad bi se reklo cvetnim motivima, neki su imali šare kao na dozidnicama, ili su bili na kocke, što je oblik posve zapušten u šlingeraju, pa je najlonski čaršav zahvaljujući i tome izgledao tako moderno i gradski, hvalospevi reduša koje su se među prvima domogle takve divote bili su kao jedan: ne samo što ti kujna sine, nego se rodiš, vlažnom krpom jedared ubrišeš sve što ostane kad ručate, ne pereš ga, ne peglaš, ne štirkaš, a traje večito.
Naš veliki astal u kujni (koji se nikad nije zaljuljao i ni pod jednu njegovu nogu nije podmetnuto nijedno parče kartona) najčešće je nepokriven; izriban posle svakog obroka ili razvlačenja kora, mogao je poslužiti da se na njemu piše zadaća, nedeljom ili praznikom bio bi prekriven čaršavom, koji si pazio da ne isflekaš, jer je belji od snega, i ima šlingovani porub, brižljivi trud proteklih zima, nastao nuz furunu i uz svetlost lampe čiji se fitilj nikad nije izvlačio toliko da guta gas i da nagaravi staklo, nego tek da izviri iz onog plekanog šešira, kad rekoh „guta gas“, moj uja Gija odjavio radio, što se radilo samo kad neko u kući umre, guta struju, rekao je samouvereno i kivno, moderan čaršav nije bio jeftin, kao ni kilovati, ništa što smo kupovali nije bilo jeftino, ali je odlučeno da i mi priglimo epohu, najlonski čaršav će naravno kupiti deda, jer ima popust na Jugoslovenskoj železnici, uvek nam iz Zrenjanina donese kifle i debrecine, ali sad se više radujemo čaršavu, stiže deda u kasno zimsko poslepodne, što ne daju čaršav meni, da ga ja jednim potezom razastrem po stolu, kao general Vermahta kad širi mapu Evrope da bi pokazao dokle su nemačke snage stigle, boja nam se svima dopala, a svaka bi nam se dopala, čaršav međutim nije dovoljno velik, prekriva on ceo astal, ali treba da mu sa svake strane preostane više od pedlja, da odstoji, a ovaj ima samo sedam ili osam santimetara viška, i krajevi su mu svi vodoravni: besmislena nastrešnica, poruga tolikim očekivanjima.
Baba je ćutke progutala knedlu, to se prodaje na meter, i Ljuba je teo da ušpara, uzo je knap, moja dobra mati očajava, Anja i ja obesili nos, presele nam i kifle i debrecine, jedino je babi, kak i vsegda, svejedno imamo li najlonski čaršav, koliko je koštao, i šta će sada biti kad nam fali po tri ili četiri cola najlona sa svake strane pa da budemo srećni.
U dedi se probudio neostvareni tapetar, podvio je rubove čaršava i odozdo ih majstorski prikucao, mislim pre teksama, nego rajsnedlama, ali gusto, kao da zakiva nitne na jakni za motociklistu: čaršav zategnut i ravan gore kao led u Dolji, ćoškovi mu nisu naborani, kao da je u fabrici nameštaja tako stvoren. Moja majka bila je dvostruko neutešna, što čaršav ne može da odstoji, i drugo, što ne može da ga skine i da kore razvlači po drvetu na koje je navikla, gde se brašno, prosejano kroz sito, ponašalo drukčije nego na najlonu.
Aaa, kad budemo kupovali novi najlonski čaršav nećemo gledati na pola metera, ima da bude kao i kod drugih, ali čekaće se da ovaj okovani umalo ne rekoh Prometej izgubi sve svoje šare, da izbledi kao najdalja uspomena i da mu lak ispuca na dovoljno mesta, da bude na dva ili tri mesta nepopravljivo zasečen nožem (kad se seku čvarci), tek će onda biti otkovan, njime će iza slame biti prekrivena drva za potpalu, ili stari sadžak, jer zakon sela kaže da nijedna stvar ne može biti bačena samo zato što joj je prošao radni vek.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
