Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 03.Feb.2018, 14:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Mi i oni

Rođen sam kao pripadnik većine, kao izdanak ako ne baš vladajuće, a ono preovlađujuće klase: skoro sva deca bila su paorska i srpska, pa tako i ja; na pitanje kakvo je Farkaždin selo odgovor je glasio „čisto srpsko“. Nisam razumevao šta je tu toliko čisto, zašto mu je to glavno odličje, ali je odgovor zvučao kao da smo prošli bolje od drugih.

Već sam poznavao Lazu Makedonca, Dodinog muža, koji je prema vlastitom svedočenju hapsio Gilasa, u kući pored Joce Maksimovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << bio je Dika Rus, i baba Pelagija, zvana „Buduć“ - to su Farkaždinci nadmoćno izvukli kao esenciju njenog govora; čika Svetozarova žena bila je Nemica, Ana... S druge strane, i naš poslastičar bio je Srbin, Čeda Srbijanac, dok je već Orlovat imao Nuju, koji ne znam šta je bio, to je onda zvučalo više kao profesija nego kao lično ime, mada sam u njegovoj budi nadomak čika Živine kuće (koja je bila u parku!) kupio mnogu zelenkastu limunadu.

U školi ćemo se napajati starom srpskom slavom, koja se protegla sve do Oslobođenja i onda naprasno ustuknula pred Obavezom, smišljenom i sprovođenom tako da je bezmalo svaki drugi domaćin bar neko vreme proveo na robiji. U pomanjkanju nove slave sladili smo se desetercem: kako li je turskoj deci koja, možda u heksametru, uče od kakvih su ugnjetača i parazita potekla, i kako su njini staari rebrili od naših hajduka, a od ustanika još i više!

Kako li je i ovoj drugoj deci, neznatno tamnijoj od nas, odevenoj oskudnije nego mi, kad se na tolikim časovima poznavanja društva ne pomene nijedan njin knez, ni kralj, ni junak, ni svetitelj, ni buna, ni ustanak? U svakom razredu bilo je barem jedno, ponegde dva romska deteta, pa bi se reklo da smo imali tri do pet odsto manjinskog stanovništva, ali nije moralo biti baš tako: Romi su rađali više dece nego Srbi, ali nisu baš sva redovno pohađala osmoljetku, ili nisu istrajala do male mature, neka su se pak u istom razredu zadržala dve godine...

Nismo bili pobožni, ali smo bili bogobojažljivi, ili da kažem bogoprestravljeni: ako si se zakleo sa „Bog me ubio!“, a nisi baš bio iskren, živeo si nekoliko dana u strahu da ćeš petljavinu platiti svojom mladom glavom; deca iz Jamura prilazila su zaklinjanju sa nama neshvatljivom lakoćom i vedrinom, bilo je važno samo da zakletvi daš odgovarajući dramski prizvuk: „Dabogda mi zubi pobelili!“; od njih sam čuo i „Dumre Bog ako lažem“, ili pak „Dvanajs mi sveća čelo glave gorelo, dvanajs čelo nogu!“: znali smo da se sveće ne stavljaju pokojniku čelo nogu, čime je cela zakletva bila nemoguća, netačna i samim tim nevažeća!

Kad je trebalo da sastavi rečenicu moj drug Miliša je rekao: „Magla čupa panjeve“, učiteljica je izdigla obrve, ohrabrene time male ulizice su se kikotale, rečenica izgleda dobro, ali ipak, da li može to da bude, Miliša je tvrdio da ima i pesma koja tako počinje, mada nismo nikog čuli da to peva; u tom trenutku deli me možda osam godina od mog prvog čitanja „Seoba“, a slušam o magli tako jakoj i sveobuhvatnoj, da iz močvarne zemlje izvlačila uvis ono što je ostalo od nekadašnjih možda i stogodišnjih vrba; moji drugovi iz Jamura nisu bili odlikaši, dolazili su bez domaćeg, ravnodušni prema ocenama i prekorima, da bi, ko pre, ko docnije, proredili dolaske i neosetno jednog dana iščezli iz škole, većinom bez diplome.

Njihove muke, radosti i prioriteti izmicali su mi, u ono doba nisam znao (pa nisam ni cenio) da su moji drugovi, i vršnjaci, i ovi koji su ponavljali, svi bilingvalni: divanili su i pevali na jeziku koji je za mene i danas tajna; voleo sam uveliko njihove melodije, glasove i ritmove, a nisam znao da se u njihovim pesmama, iz kojih bi ponekad iskočila neka srpska reč, kao kad se iznad mirne i zelene površine Tamiša na tren praćakne crvenperka, krije lepota, poezija o kojoj biće reči koliko u narednom nastavku: čeka nas pokazno zanimanje.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...