Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 25.Okt.2019, 21:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Meter
“Jesi ovro?” – “Jesam, preključe… Ispalo je neki trinajs meteri po lancu…” – “Babo, kako žito može da bude trinajs meteri, koliko je široka ta staza od ovršenog žita, jel do kolena?” – “Ne meri se žito metrom, nego ide na kantar: jedan meter ti je sto kila!”, tako znači, u školi shvatimo da su meter i metar jedno te isto, kupuješ štof, pargar, puplin, sve ide na meter, ponešto i na dupli meter, vršeš žito, opet meter, samo je sad to težina, metrička centa; >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << džak žita imao je oko pedeset kila, ciment je mislim bio teži, jer je džak od artije - brašnjav pomalo spolja, čak i kad je nov - bio pljosnat, kao lepinja, a onaj sa žitom bio je okrugao i svuda popunjen, kao što će biti vreća za boksovanje. Na vr džaka sa cimentom je olovo, znak da država garantuje za meru, a džak običan - obeležen pre puštanja u opticaj zelenim firnajzom, da ne bi u mobama nestao iz našeg fundusa – imao je kad se napuni usta, koja su vezivana ličinom; ako je džak trebalo samo od treša preneti na tavan, usta ne bi ni bila vezivana, samo ji stisneš levom rukom, džak ti dignu na rame, i kad se prepneš, pustiš žito da iscuri na za tu priliku očišćen tavan: kad to izručiš, pogledaš kako kroz dve badže, kao u pozorištu, ulaze dva zraka sunca, i kako u ta dva svetlosna snopa igraju milioni drugde nevidljivih čestica: dve male vasione.
Osim kantara sa dva tasa i sa žutim malim givihtovima, možda mesinganim, postojao je i tegleći kantar, koji je merio dvadeset ili trideset kila, dok se za žito i kukuruz koristio kantar na koji je bivalo sadenuto i po četir-pet džakova. Stanovništvo bi svaku vršidbu ili krunjenje kukuruza iskoristilo da se i samo izmeri, neko bi izuo gumene čizme ili opanke, skinuo bi reklu, većina se merila u punoj radnoj odeći, apcigovala bi se prosečna pretpostavljena težina odeće i obuće i dobijala se približna kilaža, u ono doba je većina volela da ima više kila, jer je to bila svedodžba da te jektika nije uzela pod svoje, i dok su se oko kantara tiskali Lopataš, Baba Torački, sve krupni ljudi, u red punonadežno staje i kuma Ivanka, mlada, sitne građe, u cicanoj haljini koja je čini još tanjom, šta ćeš ti ode, pita je deda Steva Kurjački, pa da se izmerim, uzvraća bezbrižno, nesvesna u taj mah postavljene zamke: ti si mogla i na tegleći, al ajde sad!
Svako od nas osmelio se makar jedared da odloženi zidarski metar uzme u ruke, ni najžuća ludaja, ni najzreliji kukuruz, nijedna žuta lubenica, kojih je bilo više nego danas, nije bila žuta kao taj metar, koji ne znaš kad je lepši, kad sklopljen viri iz maorovog džepa, ili kad mu ispraviš tri ili četiri ona njegova zglavka, a ostali stoje još priljubljeni, kao drška zlatne sablje: “Gledaj pa skrjaj to, il digod odnesi pa izgubi…” Znam da se ništa od toga ne bi desilo, ali metar moram da vratim: pre toga ga natenane sklapam i poravnavam mu stranice.
Učićemo u školi o metru, koji se čuva u Francuskoj i koji je jedini na svetu tačan, a ipak se njime ništa ne meri, nego ga samo turisti gledaju i dive mu se. Mora da je kao metar kakav imaju trgovci tekstilom, iz jednog komada, di se pravu ti metri, di je fabrika metrova, koji ispadnu braonkasti, teški, izlakirani, četvrtasti, i sa ne baš tako razgovetnim podeocima? Na oba kraja imaju mesingani okov, da drveni krajevi ne zapinju za tkaninu, ili da ga prodavac ne potkrati, čime bi na nezakonit način mogao doći do prilične svote novca, francuski meter je od platine koju niko od nas nije video, u vesternima smo se nagledali zlata žeženoga, za dva-tri grumena koja istreseš iz kožne kese kupiš trideset krava, a platina je još skuplja, ali da me je tada neko pitao hoću li metar iz Sevra, ili ovaj kojim Curka meri dasku od dva cola pre nego što će je skratiti jednoručnom testerom, ja bih uzeo ovaj Curkin.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
