Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Feb.2019, 19:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Linč u ritu

Deda nije ni znao, a verovao sam mu više nego Andersenu i braći Grim, tek kad budem pročitao prve priče iz „Hiljadu i jedne noći“, deda će dobiti dostojnu konkurenciju.

Znao sam uveliko da bajke nisu istina, ali nisam mogao da poverujem baš ni u šta, dobro, da je kurjak opasan, to sam verovao – i u više navrata sam se raspitivao da li neko tubi da je zimi čopor, ili neki samotnjak, gladan, stigao čak do utrina, da li su u snegu viđeni tragovi koji nisu od zeca >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << – ali da može progutati celu devojčicu, a pre toga njenu babu, koja neka je bila i manja od moje babe, i koja bi bila crkvena žena, da nije iz meni nepoznatog razloga živovala sama u šumi, to me je dovodilo u nelagodu; pojava lovca i njegov podvig spasavanja priču su upropastili još više: vuk koji je ožednio, napunjen kamenjem kao lutka trinjama, naginje se nepromišljeno u bunar, iako se voda ne može piti pravo iz bunara, strmoglavljuje se u dubinu gde njegovi ostaci čekaju da članovi lovačkog društva dođu sa čakljama, razočarani što trofej ima tako grub šav od učkura do bijela grla, i što mu je boravak u vodi oštetio dlaku pa neće moći da bude punjen i pokazivan lovcima iz drugih srezova.

Dedina naredna priča ima samo dva junaka, a ipak je, evo potrajala toliko da će zapremiti čitav jedan minut na televiziji, gde će doduše biti primećena koliko bude primećen i kondukter Jugoslovenske železnice koji u civilu dođe na velikogospojinski debeljački vašar jer mu je taj petak slobodan dan: skupljo čovek granje u šumu, za ogrev, daj još malo da skupi, daj još malo, skomolo od umora, nije ni primetio da se nekako odjedared smrklo, zaladilo, tonja se spustila i na njega i na taj njegov naramak, pa su grane još teže, nekako ji i vezo, al ne može da ji podigne na leđa, okreno neki ladan vetar, pusta smrti, što te nema, otelo mu se, kad, sleđa ga jedna tanka bleda šaka blago tapka po ramenu, Smrt ga čula! Ni se čestito ni osvrno, a već joj je kazo: „Da mi podigneš ovo granje na leđa!“

Druga priča, koja je u neshvatljivim, nerazaznatljivim i nerazgraničenim predelima zaborava i pamćenja stigla sa mnom do ovog još mladog veka, nema tako srećan kraj, čak i ne znam kako se linč u ritu završio: deda nije rekao di se to tačno desilo, ali ja još tubim mesto u orlovatskom ritu koje je možda poprište radnje: dva čoveka krala dal oštrik, dal fašine, ovi čije su to bile parcele ji uvatili, skinuli ji gole, vezali ji za dve topole i manuli ji tu, podne, sunce peče kako bogu volja (zapara nigdi nije ko u rit), oni žedni, komarci ji vidli pa svi na nji, uh, od ovog nema ništa gore, kaže jedan, ovaj drugi ga smiruje: „Ćuti, može da bide i gore!“ – „Šta može da bide gore?!“ – „Može da naiđe neka luda i da upali trsku!“

Ne znam šta je bilo sa izujedanima, trsku nije niko upalio, neko iz prekog suda ih je odvezao možda oko pola tri poslepodne, kad je sadenuti voz sena trebalo vezati pajvanom, priču sam možda i utubio zato što sam sebi u više navrata ponavljao poslednju rečenicu, ćuti i trpi, možeš uvek i gore da nagraišeš: zar ne vidiš da je svuda oko tebe trska i da si izvan domašaja dobrovoljnog vatrogasnog društva!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...