Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Feb.2019, 14:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Lice sa naramkom

Nikad nismo za pismeni imali temu „Moj omiljeni ogrev“, to je možda i dobro, jer ja ne znam šta bih stavio na prvo mesto: ograzine, kojima je ložena furuna, koju smo možda frtalj sata čekali da pusti jaru ako je upaljena prvi put u kasnu jesen, ili bih glasao za fašine, ali koje smo imali samo kad smo pekli ciglju, i koje su sve i nestale u plamenu, zajedno sa ograzinama (avlija mi je, naspram kotarke, još uvek patosana tom cigljom, velikog formata, tek malo lakšom od kamena, možda >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << čak ne ni lakšom, jer u njoj uvek ima vlage od zaboravljenih kiša i snegova); voleo sam i vatru u vinogradu, od gomile suvog granja, tek tolike da na njoj topiš krišku slanine, nabodenu na vrbov prut zašiljen brisom (pod kapljice vrele masti podmećeš parče leba); leti, kad se smrkne, palimo suve mahune od graška i od maka koji su žene kolektivno trebile pred nečijom kućom: preskačemo vatru i plaćamo to oprljenim trepavicama...

Šapurine bi ipak ušle u taj školski sastav kao ogrev mog života, ne samo zato što je na njima skuvano ne zna se koliko akova supe, što su u rerni ispečeni kilometri štrudle i što su zahvaljujući njima mirisale šmugarice i krompir u čakšire, nego i zato što sam, možda i pre polaska u školu, smeo da ih ubacujem kroz vratanca zidanog šporeta koja sam i otvarao odozdo jednom šapurinom; neke su prethodno poslužile da se od njih pravi bunar: uspravna šapurina opkoljava se sa četiri strane kraćim šapurinama, dve naporedo, pa preko nji dve unakrs, one se sve same lepe jedna za drugu, i njima možda dugujemo izum zvani čičak-traka, ali su fabrikanti posegli za jačim i slikovitijim simbolom; kad se bunar ozida, tako da ima četir reda vodoravnih šapurina, zdanje se celo pažljivo odiže od tla tako što se drži vrh centralne šapurine koja igra ulogu đerma: ako se ne raspadne, bunar je uspešan, ako ne, praviš novi, možda sa plićim osekom.

Mogao sam satima da ložim vatru, kao dečak kod Hrabala, začet u Lebensbornu, koji je jedino voleo da zakiva eksere u drveni patos, gusto, jednu glavu uz drugu, da se sve cakli, tako sam ja ređao nove šapurine i iznenađivao se prijatno kako na vrh gomile uvek može da stane još jedna.

Šapurine su ispod kotarke starile: one koje poslednje dolaze na red izgubile su i boju i sjaj, ćosave su, proćelave, mnoge su skrjane, blede su kao isprani kuli, a ispadale su iz krunjača crvene kao što je crvena guma na novoj oglavi, kako ste toliko popustile, a bile ste na suvom, zaklonjene od sunca i vetra, jedino je mraz mogao da vam priđe, i kroz daske kotarke, i kroz prozor koji nije veći od jedne ciglje.

Deo još nedavno našušurenog epitela mogli su oglodati miševi, ali nije to to - šapurine mi govore šta može da učini samo vreme, i to ne vekovi koji, stalno novi i novi, huje preko atara, preko Tamiša, preko crkve, preko Sigeta, preko groblja - nego šta mogu da učine tri godišnja doba.

Koliko sam puta, u kišno jesenje predvečerje nadomak pruge, video nekoga da nagnut unapred nosi ogroman naramak drva, ko si ti, povijena skulpturo? Kao da si sad izašla iz čitanke, gde si nacrtana crnim tušem, kao da si se izdvojla iz kolone Kunovih partizana, samo umesto šajkače imaš taj šešir koji usled godina i kiše sa mukom održava oblik.

Ljudi koji sakupljaju ogrev toliko su nalik jedni na druge da deluju kao jedan te isti čovek, korača u istom ritmu, ne očekujući da ga iko poveze, ta najgore je prošlo, još dva ili tri kilometra i u njegovoj hladnoj kujni začuće se kako krja tanje grančice, najpre one iznutra, koje su manje vlažne. Imaš svakog dana frišak ogrev, i svaki put zaslužiš da se greješ više nego domaćini koji su ogrev poručili još krajem jula.

Ili imaš i ti neku zalihu, ovo što danas nosiš ide možda na vrh gomile koju ja nikad ne vidim? Bilo kako bilo, kad u tvom smederevcu zapucketa vatra, uživaćeš više nego ovi koji se greju na pelet, na naftu ili na struju; kad tvoja rekla, čakšire i čarape počnu da se suše, taj ti vonj neće nimalo smetati, podsetiće te da si stigao kući ipak pre mraka i pre pljuska, pred tobom je čitava jedna topla noć, zajtra će još biti žara u šporetu, pa ako dan i ne bude sunčan, čekaće te suve čarape i suve čizme.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...