Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 30.Dec.2017, 14:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Lep čovek

Moj baba nije imao nijedan jedini novčanik otkako ga pamtim. Deda je imao šarajtov takoreći birtaški, crn, sa više odeljaka, od kojih su neki bili nanovo ušivani, koncem debljim od fabričkog; baba je, pak, i ono malo gotovine neophodne u retkim i vanrednim prilikama kako što je odlazak u Novi Sad na sajam, ili u Orlovat na Vavedenje, nosio u džepu pantalona: vasceo njegov život tubim kao bezgotovinski. Ravnodušan prema kupovini - i provijanta, i alata, i tekstila - prepuštao ju je >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << drugim ukućanima; novac dobijen nakon prebijanja sa Zemprozom donosio bi kući, poravnavši prethodno dug kod Milorada (koji je kupio birt od legendarnog Moca) ili u prodavnici, kod Čikice i docnije Slavka, posle toga bi se nastavljalo njegovo živovanje s onu stranu finansija: popio bi nekoliko flaša piva i vratio bi se kući: ponekad na biciklu kojim se odvezao, ponekad bi nam bicikli ljubazno sutradan doterao neko drugi. 

Vozačku dozvolu stavio je u metalnu kutiju crvenog zetora i nije ni na nju mislio, džepove na njegovim košuljankama ili pantalonama nije potrebno pregledati pre pranja. Kafana na kakvu je bio navikao prestala je da postoji i prerasla je u gvožđaru, pa je svoju sve manju dozu piva pio u prodavnici dva ćoška od kuće.

Tamo je usled trajne oskudice u sagovornicima, koja krasi danas svako selo, a i zbog svoje prirode, stupao u razgovor sa kupcima kojeg god ovi uzrasta bili, sa domorocima ili retkim namernicima, svejedno.

Pripadnik manjine koji je idući za svojim svrhama svratio i u farkaždinski dućan, pokazuje svim prisutnima ježa koji je, kao što se odlično zna, u avliji strah i trepet za zmije, a koji njemu kao srećnom nalazaču naravno da ne treba, nije rad da ga nosi u Titel, prodao bi ga za dvesta dinara...

Baba mu najpre obara cenu na sto pedeset, prodavac pristaje, ali mušerija veli da ne nosi nikad toliku gotovinu, što je bilo i istina: „Moja kuća je četvrta od onog ćoška, s ove strane, tamo kaži mojoj ženi, Julka se zove, da smo se pogodili za ježa toliko i toliko, kod nje su novci...“

Majka je novčanike koje smo joj poklanjali sve sačuvala i u svakom je držala delić svoje razmrvljene i privremene ušteđevine; ježa naravno nije htela da plati ni da preuzme uprkos usmenom i javnom dogovoru koji je njen bračni drug u prodavnici sklopio - ponela se kao oni u nekadašnjim oglasima kad napišu da su tog i tog dana napušteni i ne priznaju dugove koje taj što je očo otkuće napravi na njin račun...

U istom dućanu divani moj baba, već kao osamdesetogodišnjak, i sa devojčicom koja je došla bila na posedak, ali se sutra vraća kući u Zrenjanin, polazi u prvi razred, svi joj žele da bude odlična, a on joj povrh svega kaže: „Babu puno da pozdraviš...“ Dete gleda upitno u dedu koji greje pivo držeći flašu u ruci, privijenu uz grudi... Jesu oni razgovarali u nekoliko navrata, ali se nisu zvanično upoznali, on zna čija je ona, ali ona ne zna čiji je on, na šta će neidetintifikovani: „Kaži samo da je pozdravio jedan lep čovek!“

Glasonoša upamti sve i savesno prenese u Bečkerek, pozdravljena persona znala je koliko deda ima u tom razređenom komšiluku, ko bi se od tih malobrojnika, survajvera, upoznao sa njenom unukom, i ko bi sebe tako iskreno opisao, te je pozdrav sa ličnim opisom umesto potpisa stigao do sreske varoši u svoj svojoj punoći i celosti.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...