Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 13.Okt.2018, 15:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Kurjačka kutina

Toliko dugo u njoj nisam bio, više od pola veka, i tako je dugo niko nije pomenuo, da više nisam siguran kaže li se Kutina, ili Kutina, a bila je najlepše mesto u koje sam dospeo, lepša i od stanice i od parka u Perlezu gde sam prvi put video kestenove.

Znao sam, kao i svi, nazive rastinja koje me je okruživalo: dud, ora, loza, jabuka, bagren, brest, kiselo drvo, budzova (od koje praviš puškalo), morska trska koju je priroda stvorila da bismo i mi imali pokoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << dobro udilo... Na utrinama su uspevali: dikica, žeža, palamida, čkalje, krpiguz, kerećije grožđe, u detelini je bilo viline kose, za koju nisi znao da li je biljka ili bolest, a koja je svojom žutom i crvenkastom bojom odudarala od svega, ali sam tek u Kurjačkoj kutini upoznao topolu.

Nikad ne pitam i trudim se da ne slušam kako se neki par upoznao, čudio sam se kako nekog to može zanimati, zašto ljudi ne uzimaju sve zdravo za gotovo, još više me je odbijala spremnost upitanih da opišu, stoti put, kakav je čudesan slučaj kumovao tome poznanstvu, i koliko je malo falilo da im se životne staze nikad ne ukrste, ili, naprotiv, koliko je prilika za upoznavanje bilo propušteno, kao u filmu, ali sudbina nije odustajala, i evo sad su zajedno, koliko dugo, muž bi pogledao upitno ka životnoj saputnici u čijoj glavi, kao u radnoj knjižici, stoji koliko se bračnog staža od tada nakupilo...

Nikad, kažem, to ne pitam, a tubim, i hoću još drugima da kažem, kako sam se upoznao i sa topolom i sa znatnim delom naše flore u Kurjačkoj kutini, koja je bila i pašnjak, i rit, i mesto na kojem bi trebalo imati letnjikovac: mogla je da se zove i Orlovatska kutina, kod Orlovata je, ali mi je ovako još draža jer su nam Kurjački rod.

Vetar bi šumno prošao kroz krošnju topole pokazujući mi da lišće može biti dvobojno, sa jedne strane zeleno, sa druge belo, svetlije od novog oluka, vrbe su se i tu držale  staromodno dunkl zelene farbe, ali sam tu prvi put sreo i žalfiju, možda čak i brezu, u sećanju su mi stabla sa belom korom, otkud ova boja kojom se premazuje lula od šporeta u svakom listu, bilo je rakite, kroz tanke grane kao da je proticala krv, oštrika, trske, ševara; video sam kako izgleda seno pre nego što će ga naši pokositi, nejač će da ga kupi drvenim grabuljama i vilama, iskusniji pripadnici mobe će plastiti, pa će ti plastovi tek imati da se sadenu na voz i da se odvezu čak u Farkaždin, preko stotinu vagaša. Oduvek smo u avliji imali barem jednu kupu sena, gledao sam svaki put kako voz sena jedva prolazi kroz otvorenu kapiju, i čudio se kako je sadenut kad je, toliki, vezan uzduž samo jednim pajvanom, stigao blagopoluchno ko zna odakle, a stigao je, sad sam to znao, iz Kurjačke kutine, koja je na samome Tamišu, ili na nekom ozbiljnijem rukavcu - to nipošto nije mogao biti mrtvaljoš.

Na drugoj strani obale pojavili bi se Orlovaćani, sa šeširima čiji su obodi manji od farkaždinskih, iako svi šeširi potiču iz Bečkereka ili sa debeljačkog vašara, odonud bi preko vode stigao bodar pozdrav: „Dobro jutro, dobri ljudi!“ ?  – „Dobrojtro...“ odgovarali bi naši, meni se činilo nepoverljivo i nedovoljno srdačno, ali preko vode stiže već novo pitanje u istovetnoj intonaciji: „Jeste uranili?“ – „Pa jutros baš i nismo...“, đavola nismo, mislio sam, kako smo stigli ovde pre nego vi?! Pitam posle naše jesu se Orlovaćani malo švotali sa nama, kako oni znaju da smo dobri, nisu se švotali, oni su verni...  – „Verni?“ – „Pobožni su, ne pcuju, ne piju, ne lažu, nemadu crkvu nego skupštinu...“

Bi mi u taj mah žao što i mi nismo verni, mada mi se naša crkva cela sviđala, i unutra, gde peva pop Marjan „Blagosloven jesi Bog naš“, pa mu odgovaraju pojac i hor sa tavana, voleo sam i sat koji je u ono vreme pokazivao tačno srednjoevropsko vreme, najviše su me uvek radovala zvona, o kojima zacelo biće reči u posebnom poglavlju, ali u Kurjačkoj kutini poželeo sam da budem veran, da se nepoznatim ljudima obratim kao da su dobri, da ih, ako možda i nisu, podsetim kako bi baš od ovog jutra mogli malko da se prodobre i da mi koliko uzmognu daju za pravo, bila je to kriza vere koju su izazvali Orlovaćani, mada ću uskoro spoznati da ni tamo nisu bili svi baš verni, inače ne bi imao Uroš Predić koga da ovekoveči na slici „Vesela braća, žalosna im majka“.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...