Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 11.Mar.2018, 15:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Krađa petlova

Prethodne sedmice priznao sam od kakve loze potičem, sad mi nema natrag, samo ako ispovedim sve čega se sećam mogu se nadati iskupljenju nas kao familije: ko još uopšte pamti hromozom osumnjičen da je nosioce najviše on navodio na prestupništvo?

Moja sinovica, koja neka ostane anonimna, imala je pet ili šest godina i nije bila predviđena da ide na slavu tj. u centar sela, gde je bio ringišpil i tezge sa igračkama, gde si mogao da secuješ, platiš i izvlačiš plavu >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kovertu, pa šta dobiješ, ili si bez kockanja pazario šta ti srce želi.

Uglavnom se predveče njene dve starije sestre vraćaju kući kroz Dolju, i vide da je ova mala, u odeći za svakidan, zapucala sama naslavu: „Di si ti pošla? I šta si mislila tamo da radiš, ti nemaš ni novaca...“ „Tela sam da ukradem jedan raif, pa kući!“

Ovo delo u pokušaju beše sprečeno, ali je zato na slavi u Čenti, polovinom XX veka, jedna omanja pohara bila uspela: vraćamo se iz centra nas desetak, domaćini i svi gosti, nejač i odrasli, ispred tečine i tetkine kuće se u pomračini začuje pisak petla, tu-turu-tu, bili su petlovi i zecovi, neki od kaučuga, drugi od šećera, sa piskom u koji kad duneš čuje se nešto kao trumbetla, šta je bilo, moja sestra koja neka u ovoj epizodi ostane neimenovana, jer nije još postala pionirka, mada je ipak mogla da domaši ono što je bilo na tezgi, domašila je petla, mudro se suzdržavala dok se nije našla izvan vidokruga i puškometa prodavca, i onda dunula radosno u svoj plen.

Bila je ukorena mnogo više zbog toga što je mogla sve da nas osramoti pred celim Banatom, nego zato što je oštetila jednu nama nepoznatu porodicu; stvar je još mogla da se popravi, da se petlić jednostavno vrati, ili da se poharani naknadno obešteti, ali se nikome od odraslih nije vraćalo natrag.

Sutradan uzmemo naše konje i kola koji su bili kod tečinog rođaka zvanog Bada, polazimo kući, čeka nas dvanaest kilometara prašnjavog puta, sa naše desne strane dopiru potmule eksplozije: to vojni avioni gađaju mete na obali Alasa, čenćanske rečice od koje leti sa druma vidiš samo tanku srebrnu traku, a sa kola se malo malo pa začuje: kukuriku, kukuriku.

Prolaziće kao što uvek prolaze godine i godine, moja mati će u kujni malo po malo napraviti priličnu kolekciju gipsanih i obojadisanih figura, životinje, ne veće od šoljice za kafu, i ne egzotične, nego domaće - ovca, jagnje, pače, guska... Ne znam gde ih je nabavljala, ali ih je brisala i iznova sortirala kad bi nabavila prinovu. Zadirkivao sam je jednog dana zbog njenih igračaka, na šta mi je rekla istinski rastužena: „Ćuti, neko mi ukro petla!“

Kroz našu kujnu prolazi malo sveta, svi poznati i svi svoji, petao nije za prodaju, ako ga je uzeo neki Farkaždinac ne vidim šta će s njim, ne sme da ga metne na vidno mesto jer petao, iako nerovašen, može biti identifikovan... Začudio me je petlov nestanak, ali se tada nisam setio da kažem, a sad je kasno: „Eto nam sad, da vidimo i mi kako je kad ti neko ukrade petla!“

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...