Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 19.Jun.2016, 00:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Konji II

Ni do danas lingvistika nije pronikla, ili ja barem ne znam da je pronikla, u konjski jezik tj. u komande koje su konjima izdavane kad bi vukli plug, sejačicu ili kosačicu samovezačicu; potonja je bila poslednja reč tehnike pedesetih godina, ni slutila nije da i ka našoj žitnici nauka i industrija iz Zemuna upućuju zloslutni konvoj kombajna koji će sve te melihare i masehariše preporučiti za smetlište istorije, doklen konji, kao i vatra, nisu ništa izgubili od pamtiveka do danas. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<

Iako držiš kajase, koji su i volan i kočnica, konjima se obraćaš i usmeno ako ti se prohte da drže više levo, ili da povuku malo udesno: „Ote!" ili „Ot", „Ot, ot, ot, boga vam materinog!", to ih je teralo ulevo, ali to je bilo fino podešavanje, „ote" je od konja očekivalo ugao, umalo ne rekoh azimut, od svega nekoliko stepeni, petnaest najviše; isto toliko i udesno, ako gospodar blagoizvoli da uzvikne „čakaj!". Naredba je na snazi sve dok kočijaš ne zaćuti: od tog momenta konji su dužni da vuku kursom na kojem su bili pre nego što im se kočijaš lično i usmeno obratio.

Odakle dolazite vas dve čudne komande? Ote! Čakaj! Kad vabi piliće, guštiće ili pačiće, gazdarica im podilazi, pravi se da smo tu svi svoji i oponaša njihov maternji jezik, pi-pi-pi, lika-lika-lika, biri-biri-biri, Rusi piliće (cypliata) zovu „cip-cip-cip!", ali poreklo reči iz radnog vremena i radnog veka konja ostalo je za mene nerasvetljeno.

Jezički džojstik podrazumevao je komande i za napred-nazad, za stop i za ler. Da bi konji krenuli govorio si im „dura!", ili „ajde", za naravne konje bio je dovoljno i minimalno cimanje kajasa, dotad zategnutih i okomotanih oko levče - i na neknjiževno „čhk, čhk" konji bi krenuli; komanda stop bilo je međunarodno „oooo", što smo čuli u vesternima, dok je za vožnju unazad korišćena nemačka reč „curik!".

Venski su imali konja, to mi je Milan pričao, uslužnog toliko da bi svaki put stao kad bi Milanov otac nekome u selu nazvao dobar dan: kad se već toliko srdačno javljaš, zašto ne bi malo i porazgovarao sa tim dražesnim prolaznikom? Šta će gazda, odveze se u atar, nigdi nikog, a on ti bodro i obradovano: „Do-bar dan!" Konj stane, i dobije kožnom kamdžijom, što nije bilo politički korektno, ali čemu se ipak pribegavalo. Posle nekog vremena uzajmi da li Kokor da li Šulja konja i kola od Venskih. „Šta je, boga ti, s tim vašim konjom, javio sam se popi, a on toliko trgo da samo što se nije prevrno i sic i ja!"

Držao sam da je barem u pesmi „Lakše, lakše, moj konjiću" položaj konja bio bolji, i pevao sam „može bolest da te svlada", sad čujem i kafanske goste i radio-pevače kako pevaju „može bolest da me svlada", ali zar glavni junak, taj sebični hipohondar, nije bio zabrinut najpre za zdravlje konja? Ako dugo galopira, konj se kupa u vlastitoj peni i može ga produvati vetar iz pravca Balatona... Šezdesetih godina je Predrag Gojković Cune snimio pesmu „Moj konjiću" koja ima istovetan početak kao pesma „Moj dragane", što će reći da istinska privrženost iziskuje istovetnu melodiju.

Da. Bilo je i semantičkih nesporazma. Moj dobri teča, premda rođen u Perlezu, nije bio paor i proveo je ceo svoj vek u Novom Sadu, na Fruškoj gori je ipak lično vozio bure sa kominom pošto je od meni nepoznatog Sremca uzajmio konja i kola, tetka nam je to pričala u Crepaji: „Plekano bure nije poklopljeno, a zaljulja se kad god kola naiđu na vagaš i kad god idu s brega, moj ti kočijaš i tamo elegantan, bela košulja, kad je rad da uspori kaže konju „ooo", ali nekako ni zapovednički ni umirujuće, nego ravno, kao robot, konj se od tog stranog jezika poplaši i trgne kola, komina svaki put zapljusne kočijaša preko glave i preko košulje: stigli smo kod kazandžije sa pola bureta!"



Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.15.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...