Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 07.Feb.2020, 18:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Izneverena očekivanja

Ko nije primetio da mnogi film odlično počinje, obećava kule i gradove, a već posle pola sata isklizne iz šina i gledaocu sine da se prerano obradovao, ali zar se nije isto to događalo pesmama, i to mnogo pre nego što će bračni par Limijer dobiti muške potomke, ima romansi koje počinju toliko lepo da ne znam ni sam kako bi trebalo da se nastave i završe, a da svaki stih i celina budu lepi kao prvi stih, Jusuf mi je, kad smo počeli naše studije marksizma, prvi na to skrenuo pažnju: >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << “Šušti, šušti bagrem beli/ Svojim cvetom uvelim…”, krasno nema šta, “kad ga lahor tiho dirne/sav u duši zatreptim” – ne može se reći da je rđavo, pesma je morala da udari nekom putanjom, od prizora ka melodrami, koja je, da, zapravo u njenom središtu i na njenom još neizrečenom prapočetku, a bagremov cvet, kojeg će kod Crnjanskog biti više nego kod ikog od naših, naknadno je ubačen na prapočetak, kao uvodni kadar, i gle, nadmašuje sve što će uslediti u naredne dve kitice, a to je ljubavna priča.

Početak bosanske pesme “Ja odavno ne zapjevah srcem veselim” – dopiši iza toga Psalam taj i taj izgledaće bezmalo kao “Što si klonula, dušo moja, što si žalosna?”; pesma će pak požuriti da saopšti i obrazloži šta stoji iza prvopomenute neveselosti, “a kako bih i pjevao/kad ja nemam s kim”; stih je štrucno naniže, ne preterano, ali primetno, pridružuje mu se dežurno “jadi golemi”, što već zvuči kao uzrečica, ili poštapalica; pesma je o nesrećnoj ljubavi, njeno središte i vrhunac bi trebalo da budu bog te pita gde, ali ništa nije ravno početku koji će jednog lepog dana možda stajati kao neobrazloženi moto mog nenapisanog i još posve nesmišljenog romana: “Ja odavno ne zapjevah srcem veselim”, zvuči mi još malo pa kao Kavalkantijevo “Jer se ne nadam da se ikad vratim, balato mala, u Toskanu”.

Trinaestog februara hiljadu devetsto šezdeset treće kupili su mi moji ramuniku, klavirnu, osamdeset basova, datum pamtim zato što ga je baba hemijskom napisao na unutrašnjem delu poklopca, a ja sam ramuniku svake večeri vraćao u kufer, imao je ne rukopis nego lični font, okruglasta slova, kao da se školovao u Gruziji, a ne u Vršcu, uvek ista, blago nagnuta udesno i povezana na način s jedne strane neprimetan, s druge strane neumitan i najcelishodniji, dobro, ovde su bile samo cifre, istorijske, ali su potpuno pripadale njegovoj abecedi i azbuci koje je koristio podjednako često i koje se nisu nimalo razlikovale, otuda valjda moje uverenje da su oba pisma naša, i ne samo da su naša, nego da su istovetna, uglavnom sam sa deset i po godina krenuo stazom bez povratka, harmonika je u zasenak bacila čak i dotad neprikosnoveni radio, ali mi neće biti dovoljna, nego ću nekoliko decenija svirati i na basprimu, potkraj XX veka imaću i ja neregistrovanu muzičku radionu, silesiju kanala na Cubase-u, da, još potkraj osamdesetih snimio sam u kujni kako moja mati peva “Ti plaviš, zoro bajna”, na magnetofonu Mije Zemunskog, koga i ovim putem pozdravljam, pitali smo i babu hoće li da napravi besplatno trajni snimak za porodičnu arhivu, što da ne, u gumenim čizmama stoji u kujni i peva “Čaj goro čarna, pričuvaj mi ovce”.

Za mene je, čak i kad sam kojekako položio ispit zrelosti, reč “čarna” uvek više značila nešto čarobno, začarano, nego crno, tako je i ta gora čarna bila više tajanstvena nego crna: tamna kad je gledaš izdaleka, još mračnija ako si u njoj, a već je kasno hardijevsko predvečerje, kad ćeš začuti pesmu poslednjeg drozda.

Na početku ovog veka bolesni su mi i mati i otac, jednog dana donesem disk u koji sam uvrstio i njihove dve pesme, silesiju mojih skica, instrumentala, višeglasja, četiri pesme uz orkestar Radija, pa se čuje glas frankofone snaje, “Ne me quitte pas”, u fado aranžmanu, uz basprim koji glumi portugalsku mandolinu, unuka snimila svoju četvoroglasnu a capella verziju pesme Leonarda Koena, slušateljka živnula, hvali svaku pesmu i svakog izvođača, negdašnji horovođa ćuti na kauču, gde mu preostaju još dva ili tri godišnja doba, ne znamo nije li od tako prijatne muzike možda i zadremao, ali nakon desete pohvale bračne družice eto i njega: “Svi toliko lepo pevaju, a nema siromašnije porodice…”

Preliva se smeh preko šara na moleraju, preko štrafti, sobnog notnog sistema bez violinskog ključa i bez nota: koliko ćeš nas još puta ovako zasmejati?

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...