Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 06.Okt.2018, 13:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Ivica

Ni prezime mu ne znam, kao ni Curki, ali ne bih ga pobrkao ni sa kim: visok, mršav, dugolik, crn i prav - pružni radnik sa plakata iz Druge petoljetke! Zahvaljujući njemu prvi put sam i čuo za to zanimanje. U jednom se razdoblju činio starijim nego što su bili njegovi dineri, ali je od svoje možda četrdesete godine, pa do kraja svog veka, ostao istovetan kao što je bio u vreme privredne reforme: pružni radnik, ali ne onoliko baš važan kao što je bio Žika Mumin, koji je sa ženom >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Sejkom živio na vekternici, Ivica je živio ili nakraj sela, blizu Keke i baba Jele, ili u samim Jamurama, dakle, ne može biti dalje od ionako daleke nam železničke stanice, i od pruge gde sam ga u više navrata video na dresini, tom neverovatnom železničkom kabrioletu, kako vesla i klizi pored njiva na kojima se zlate petice žita sorte „bankut“.

Nije se, za razliku od svojih sunarodnika, odao ni muzici, ni trgovini, nego se držao Jugoslovenske železnice, i zbilja se železnica u ono doba činila večnom, imali smo je tek pola veka, ali sad kad smo se nje dokopali, izgledalo je da će vozovi ići i posle Sudnjeg dana, u Orlovatu će se ukrštati vozovi jedni za Pakao, drugi za Raj, što se u našem slučaju pokazalo pogrešnim: pruga na kojoj je Ivica radio zarasta u rđu i korov, o magacinu naspram kojeg su na sporedne koloseke stalno stizali novi teretni vagoni, da i ne govorim, ili o baštici kakvoj u selu nije bilo ravne.

Iako u stalnom kako se govorilo radnom odnosu, Ivica bi se svakog leta pojavio kao radnik na vršalici deda Joce Tešinog, i biće da mu je taj rad od svanuća pa do poslednjeg večernjeg piska parnjače bio godišnji odmor. Bivao je i plevaroš, i slamaroš, i pušćaš, osoba koja na trešu (književno: dreš) preseca ličinu, beličasti girtl koji sad samo smeta, razvuče snop levo-desno, kao ramunikaš dalapu, i pusti snop u ždrelo dreša, koje nikad nismo videli - ovršeno zrnevlje teče iza njegovih leđa u usta džakova, dok slama putem levatora putuje isped njega na kamaru koja narasta brže od testa podmešenog za radene.

Na vršalici se radilo po smenama, oni koji bi bili slobodni spavali bi, uprkos zagluvljujućoj buci mašine i vike ljudi, na džakovima prostrtim u hladu koji je pravila kotarka, što će reći da sam i Ivicu video kako spava, a većinu mojih rođaka i komšija nisam nikad video.

Nas je podsećao na tada popularnog francuskog glumca Fernandela, ali samo zato što nismo još gledali film o Don Kihotu, što nismo videli Pikasov crtež slavnoga hidalga, i što još nismo videli Modiljanijevog nosača kako čeka ko zna koji voz i ko zna koju mušteriju.

Pre neku godinu, sedim u kujni, šporet upaljen, kasno jesenje poslepodne, otvara se kapidžik, visoka silueta: Ivica. „Vidim tvoja kola, reko mora da si ti...“ „Ja sam, tu sam, izvoli...“ Ponudim ga kafom, jedinim napitkom koji imam u Farkaždinu, ne sme, fala, imo je infarkt, pa izbegava, pitam ga kako iskrajava sa penzijom, kako mora, neki put on i unuk podele konzervu, ali nije loše, ne oskudeva; priliku da zatraži nešto novaca u zajam zaobišao je sa finoćom istančanih ljudi, potužio se samo da ne spava dovoljno, probudi ga nešto pre svanuća, nije bol, al nešto jeste, ondak podupre jastuk i sedi, infarkt oće najviše da udari rano zajtra, kad spavaš, pa ti si, Ivice sam svoj telohranitelj, mislim se, a plata ti je dan koji tako dočekaš.

Dobro, ondak, drago mu je što smo se videli, i meni je drago, Ivice, govorim mu od detinjstva ti, iako je mnogo stariji od mene, neće više da me zadržava, a i smrkava se, ispratim ga na sokak, pola godine kasnije pitam njegovu ćerku kako ti je tata, što je godinama pre toga nisam pitao, a, umro je, daa, sad smo mu davali šes nedelja, žao mi je, nisam znao, da, daa...

San te je prevario, Ivice, dok je noć danu predavala smenu, pa te udar zatekao bespomoćnog, kod mene si svratio da se oprostimo, sad to znamo, ali i da otpočine i tvoje ime u ovoj proznoj pesmarici o Banatu.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...