Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 06.Mar.2020, 18:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Gija

Najstariji od moja tri ujaka zvao se Gija.

Kako je taj nadimak prevagnuo nad krštenim imenom (Dušan) nemam više od koga ni da saznam, ali se nije ustalilo ni Duša, ni Duka, ni Duja, ni Duća, nego Gija pa Gija. Niko se u celom Farkaždinu nije tako zvao, i nije trebalo reći Japelin, kažeš Gija i zna se o kome je reč. Žena mu se zvala Nina, pravo ime Draginja (i moja najmlađa ujna nosiće to lepo, danas bezmalo iskorenjeno ime).

Nisam ni u drugim selima, a prošao >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << sam Orlovat, Čentu, Crepaju, Sakule, čuo da se iko tako zove, tek kad budem saznao za Apolinera setiću se Gije, premda mu ni pesnik nije bio baš imenjak, uglavnom će moj oncle Guillaume živeti čitav jedan ćošak daleko od kuće gde je rođen, unakrs od Miloška Sekulićevog, a naspram Stojana Pekara i Šule.

Znao sam da mi je rod, ali za razliku od tetka Sejke – koja je na unutrašnjoj strani podužeg braon štrikova imala došiven džep gde je uvek bilo novaca, i mi smo je po tom boku lupkali da čujemo zveket i osetimo koliko ima gotovine u njemu; jednom sam dobio toliko kovanog novca da sam smesta otišao do Čedine bude, kupio čokoladu “Sport” i izvukao izvukao sliku Toze Veselinovića – Gija nas se nikad nije zaželio, a i kako bi kad nije bio udat čak u Crepaju, nismo kod njega odlazili, a jedan od njegovih retkih dolazaka u roditeljsku kuću Brale i ja smo iskoristili da ga gađamo korama od bostana, već isečenim na kockice i bačenim da ih živina boba. Ali je Gija pokazao začuđujuću pokretljivost i brzinu, verovatno je kao mlađi umeo dobro i da se srve, onizak, čvornovat, sustigao nas je obojicu i natrljao nam muški labrnje iskljucanim i prašnjavim korama od ludaja i lubenica koje je pokupio sa ivice djubreta; zločin i kazna odigrali su se u svega nekoliko minuta, Gija nije bio zadojen pričama o neuzvraćanju nasiljem na zlo, moja se mati rasrdila na brata, mi smo iskusili vaspitnu meru, u kojoj je bilo i jetke radosti prvooštećenog, uglavnom se sa Gijom neću viđati sve dok ne budem pošao u gimnaziju.

Stanovao sam u Zrenjaninu, ali sam svake subote dolazio vozom kući, u nedelju predveče se vraćao, pa sam prolazio pored Gijine kuće, gde on sedi na klupi. Ja ne usporavam korak, nameštam gajtan sportske torbe na ramenu, kao da ću proći pored oficira ili pored direktora Lerika, Gija je isto u neprilici, ali se snalazi, nesvestan da nas stari Šula obojicu snima sa druge strane šora: “A, stiže Batan!” Sutradan ista situacija, idem na stanicu, Gija opet ispredkuće: “Ode Batan!” Šula je od toga napravio čitav skeč, jer se očekuje da i ja uji dam više česti, i da uja budućem nosiocu velike mature da koji dinar, ili da mu ponudi dva parčeta Ninine savijače za put, ali ništa od toga, samo “stiže Batan! ode Batan!”, u onome “n” bila je sakrivena i otkrivena vascela ujačka naklonost, a drukčiju nisam ni zasluživao. U njoj se očitovala dijalektika, brzina i jednoličnost savremenog života, jer dok on jedared namiri i dvared počisti štalu, iziđe na sokak, ponovo prolazim ja, sa istom torbom, i šta bi se o tome prolaženju drugo i moglo reći!

Šteta što Gija nije bio oficir, jer su mu rečenice bile kratke, poletne i naredbodavne, za Badnje veče je otišao po slamu, smrklo se uveliko, Nina ga čeka na pragu, i pita ga: “Otkud dolazite, ti sjajna zvezdo, i vas tri mudraca?!”, tu uvek treba kazati “sa istoka”, a Gija iz pomrčine odsečno odgovara, kao da saopštava javku komandiru straže: “Sa se-ve-ra!” “Opa”, kaže Šula (Stari) koji odlično imitira Giju, a koji u tiho zimsko veče čuje svaku reč iz božićnog igrokaza - “ovo je nov pravac!”

Gija će prepisati sve srednjem bratu da ga ovaj dogleda, pa će se pod stare dane vratiti tamo gde se rodio, neće bolovati, ali će sve duže spavati i danju. Probudi se i kaže: “Jel je jutro, jel veče? Dajte mi jel rakije, jel mleka, šta ide!”, eto, tri slike nisu dovoljne da obuhvate život, ali da nije njih mogao bi Gija biti još zaboravljeniji nego što jeste.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...