Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 13.Okt.2017, 18:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Franc
Zar smo morali baš u svemu toliko da oskudevamo, pitao sam se, budući odmalena opterećen idejom ravnopravnosti: Perlez ima apoteku, Đurica se zvao apotekar, ima doktora Panića, ima mlinu, ima sud, cigljanu, zubara, ima tamburaše koji u „Lasti“ sviraju na podijumu, ima park sa stoletnim kestenovima, kako to u Perlezu da je svaka druga ili treća kuća švapska, a mi da smo imali samo jednu: između Kurjačke kuće i Laze Velimirovog zvanog kad ne čuje Ćurak živeo je naš jedini Nemac, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Franc, manjina da manja i malobrojnija nije mogla biti, tako da za nacionalnim trvenjem i netrpeljivošću nije bilo potrebe, a takoreći ni mogućnosti. Nikad nisam pitao moje kako su se zvali članovi Francove porodice, ne verujem da je bio što Rusi kažu holostoi, znam samo da je jedne ratne zime moj stric Živa, kome je možda bilo jedanaest ili dvanaest godina, pao sa Francove kobile, na koju ga je verovatno lično Franc i popeo, da li na prvi dan Božića, da li nekog radnog dana kad je sneg nasred šora već ugažen sonicama i kolima, uglavnom se vajnom jahaču, osramoćenom i najeđenom, otelo „jebo te Franc“, na šta se opsovani nasmejao, a bio je uveliko neka vrsta ratnog guvernera Farkaždina, i trebalo je da moj stric malo više rebri od folkskdojčera i da ispolji malo otmenije kinderštube.
Za vreme rata nisi smeo da kolješ svinje, ili si smeo, ali si najveći deo bio dužan da predaš za rastuće potrebe Vermahta, Francova misija bila je da motri krši li neko od naših naredbu koju je potpisao lično Špiler, naravno da Franc nije baš dolazio da proba prve ispečene krmenadle, niti je dolazio uveče na večeru, jer bi Špiler koji je stolovao u Bečkereku to volšebno i brzo doznao, nego bi mesni gubernator, načuvši da neko planira svinjokolj gledao da se kakvim poslom nađe izvan sela, i rat je što se tiče međunacionalnih odnosa mogao da traje unedogled, počast kojom ga je njegova daleka matica naprasno obasula nije Francu pomutila razum niti je za četiri godine pokvario utisak, rat se, međutim završio, mi smo, u pobedničkom transu, prionuli na etničko čišćenje, za banatske Švabe došli su crni dani i crne noći, i čitava jedna crna jesen. „Nismo valjda streljali Franca?“ - pitao sam. „Nismo, nismo, mada je bilo i partizana koji nisu bili iz Farkaždina...“ Ti su bili rešeni da sa Hitlerom poravnaju račune preko priručnih i pristupačnih Nemaca, ali mi je rečeno da su Farkaždinci sakrivali Franca i da su ga spasli streljačkog voda; imao sam možda deset godina, i zaustavio sam se, evo sve do ovih dana, na mutnom i neobrazloženom dobročinstvu u kome se ne pojavljuje nijedan Farkaždinac poimence, niti se pominje ponaosob ičiji tavan, podrum, trap, niti neka od baza u kojima su se prethodnih godina krili partizani. Uprkos tome, godilo mi je da verujem kako smo spasli, ili makar nismo uzeli, život prvog komšije, ali se filmska traka tu naglo i zauvek prekida: sa kakvim je kuferom ili zamotuljkom Franc pobegao, ostavivši kuću da u nju više nikad ne kroči? Na koju stranu se zaputio, je li se osvrnuo, ili mu nije bilo do toga? I kako to da se nikada nije vratio, sa fotoaparatom u ruci ili odštetnim zahtevom u tašni? Ako je živ i zdrav napustio rodno mesto i svoju kuću, gde se skrasio, kako je proveo posleratne godine? Rado bih o Francu video film iz dva dela, prvi iz Zelenog sokaka, od na primer leta kad su Krstini pravili kuću, a to je bilo 1923. pa do Oslobođenja koje se u Nemačkoj zvalo Kapitulacija; drugi pak deo u Francovoj narednoj, meni nezamislivoj kući, sve do njegovog mirnodopskog pogreba gde će sveštenik, na nemačkom, dok se nisko nebo ogleda u crnoj šumi kao u vodi, kazati da je pokojnik od zemlje sazdan i u zemlju se vraća, iako gledalac vidi da to neće biti zemlja iz istog katastra... Ne kažem da ne bi ovo moglo možda i da se istraži, svedoka živih gotovo i nema, ali ima možda kakvih pisanih tragova u opštini, u zrenjaninskom arhivu... Pa opet, kud bi nas to odvelo: možda bi istina razorila seoski mit o dobru koje se dobrim vraća? Ovoliko koliko se zna, nama je taman, pasent!
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
