Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Maj.2020, 19:13
Ljubomir Živkov: Foruuz
Od svih odeljenja u kući, računajući i štalu, oborac, tavanac, trap za krompir, potkotarku, najmanje sam razumeo čemu služi foruuz, osim da se kroz njega, kao u kružnom toku koji je činio babin astal, rad nepoznatog tišljera s početka dvadesetog veka, ide u jednu od pet prostorija: levo je komara, gde vise kobasice, šunke i slanina, naredna vrata vode u stražnju sobu, gde će preko bračnog kreveta biti italijanski prekrivač, italijansko umetničko jastuče koje nipošto ne bi moglo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << da ide podglavu. Sliku “Devojački san” je tršćanski staklorezac smestio u odgovarajuć, kitnjast ram, sa pozlatom kakvu smo dotad videli samo na mrtvačkom sanduku: taj i taj, poživ. 63 god.; naredna prostorija, nju bi danas navigacija označila kao treći izlaz iz kružnog toka, zvala se kujnica, iako u njoj nikad nisam video šporet, iz nje se ložila furuna koja je u susednoj sobi. Baba je jednom nedeljno mesila tri leba od po pet kila, ponekad bi od viška testa napravila lepinje, koje budu ranije pečene, bude nas, zimi, da ji probamo dok su vruće: namazana hladna mast topi se u njenoj nutrini nalik na tek kalanu ribu, ili na otvorenu knjigu.
Hlebovi su uvek svi istog oblika, kao da se stalno peče jedno te isto pšenično trojstvo, sa usekom preciznim kao duga, koji nikad nije nasred leba, nego stvara dve nejednake polulopte; na kraju barem jedne ostaće rumena pupuška, dok će na gornjoj površini kora biti crna, biće, dok je lebac još vreo, premazana mokrom peruškom i neće biti nimalo gorka, iako se sija kao crna viksa.
U sledećoj prostoriji je furuna, kreveti, astal, ogledalo, sat, tu cele godine nas četvoro spavamo, i, nakonec, na prvom izlazu iz kružnog toka je sobica, u njoj će se zimi kuvati, i biće spavaća soba babina i dedina, iz nje ćemo kroz debeo zid i dozidnicu noću čuti nerazgovetan razgovor, baba, koja nije imala piskav glas, naoborot, iznosi planove šta će sutra da se radi, šta preksutra, deda poftorava, ili domeće ponešto, ali da se vratim u foruuz, koji će tek kad pođem u školu dobiti slovenski jezički oblik – predsoblje.
Nikad nisam do danas tu reč vidio napisanu, ali sam u govoru čuo uvek dva “u”, da li su nam te germanska braća besplatno ustupila na korišćenje i vitoperenje? Ne znam joj poreklo, ali bi u padežu izgubila jedno “u”, zapravo se spajala sa predlogom, u celinu bez šava: “Di je satlik sa rakijom?” – “Uforuz!”. Sreća te nismo imali na pismenom zadatku “Odaje u mojoj kući”, pa da sam to “uforuz” predao učiteljici Miri ili Anđi.
Danas raskrsnicu Foruuz vidim i kao trofejnu sobu. Iznad vrata kujnice stajala je uspomena iz NOB-a, babina slika sa za nas bezimenom lepoticom iz Surduka, kosa joj je da li prirodno krecava, da li nedavno uspešno undulirana, uglavnom je tu svoju krošnju, lepšu i od krošnje vrbe, naslonila na rame i glavu učesnika NOR-a, ko je to slikao bog sveti zna, slika je uveličana, kao predbračna nije morala biti skrivana, Sremica mi se činila čas kao posestrima čas kao verenica – slika je dobila ram i izložbeni prostor na mnogaia leta. Ja bih je najradije odno natavan, i prislonio nuz sanduk za brašno, imam ga i sada, sa poprečnom pregradom na sredini, za belo i za crno brašno, jer bi gosti, kako koji dođu, pitali jel to Julka, moja mati, a odgovor je bio odrečan: nije, to je Sremica, za vreme rata.
Pola metra ukoso od Sremice i dobrovoljca iz militarskog Banata bio je na parčetu izlakirane grane fazan, kao živ, boje perja su u hladovitosti foruuza sačuvale sjaj i izrazitost, nesrećni pripadnik naše faune kao da je odvratio pogled od slike, gleda ka utrinama, gde ga je verovatno i zadesio pucanj iz dedine kobne jednocevke. Deda nije ceo svoj vek bio u društvo, tj. u lovačkom društvu, nego bi od zeta Rade uzajmio dvocevku da se priseti ranog sebe i da ubije pokojeg zeca, lisicu, jednom prilikom i divlju mačku. Ulov je, ponekad sa zrncetom sačme, pazi da ne skrjaš prednji zub, najčešće odlazio u ćufte, kože su se srtpljivo sušile na tavanu.
Ali ako fazana i sliku tubim otkad znam za sebe, ne sećam se kad je foruuz pretrpio reviziju, koju je mora biti sprovela moja mati: već uveliko nije nova mlada, ne mora da trpi i da briše prašinu sa tuđih uspomena, pa bile ove iz vremena partizanije ili iz pukog krivolova.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
