Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 25.Nov.2017, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Fijasko veka (XX), epilog
Moja prepiska sa budućom malom maturantkinjom iz dalekog Omska zapela je oko fotografije Đorđa Marjanovića: Oljga me je u svakom pismu iznova molila da joj to pošaljem, nesvesna da su Đorđe Marjanović i njegove slike od mene daleko kao i od nje; sa svoje strane slala je u svakom novom pismu po jednu harmoničicu slika sovjetskih glumaca, ostajući sama tajanstvena, nema, kaže opet, nijednu svoju sliku; ne znam kako je to promaklo sovjetskoj cenzuri, da tako predstavlja prvu zemlju sovjeta >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << u inostranstvu - pa mi smo imali onoliko slika, crnobelih, punu kutiju od cipela. Odlučio sam da joj pošaljem moju sliku, iako za tim nije nijednom izrazila želju, slika govori svakako više nego moj ruski; pregledao sam celu kutiju za cipele, nigde mog portreta, te ja sa baba Smiljom iz Orlovata i tetka Zagom ispred baštice, ali tu sam još dete, te ja sa babom i čika Vuletom u Sakulama, tu sam još manji, ništa, Toković će da me slika, samog, to će biti em friška slika, em ću u samom studiju popraviti neke od grešaka prirode i predstaviću se lepšim nego što jesam.
Šta je bilo? Bio sam ubeđen da imam pretanke usne, pa nisi ti Žan Gaben da se možeš dopasti jako lepoj devojci, a imaš samo jedan vodoravan prorez između nosa i donje vilice, drugo, muškarcu bolje stoje oči sitnije od tvojih: uži prorezi daju prodornost pogledu, bilo da si revolveraš ili detektiv koji za šankom u skupom hotelu sakuplja podatke; vodiću računa dok budem gledao u aparat da mi usne barem ne budu stisnute, a oči ću, to je još lakše, smanjiti tako što ću da začkiljim.
Rečeno – učinjeno, izradio mi Toković četiri slike: ispod nausnica – usta koja planski ne dihtuju, što ne ostavlja utisak bistrine; oči sanjalačko – kratkovide, uhvaćene negde na polovini treptaja, tja, mislio sam da ću ispasti lepše, ali nisam mogao da poziram Tokoviću unedogled, nego sam jednu sliku sa onim krecavim belim porubom punonadežno poslao u Omsk.
Dve nedelje trebalo je našim poštarima, rumunskim i sovjetskim da odnesu moje pismo Oljgi (voleo bih sad da vidim te službenike, njihove uniforme, lica, pa i stanove koje im je pošta dala; da vidim poštanske vagone i sanduke u kojima su pisma i paketi). Petnaestak dana putovalo je i povratno pismo: ako mi odgovori istog dana, za mesec dana znaću presudu. Ali verovatno će nekoliko dana razmišljati i gledati sliku, možda će je pokazati drugarici, tražiće sad bi se reklo second opinion, da se nisam ja zaletio, ovo je kao da sam joj napisao: ne treba ti Đorđe Marjanović, imaš mene!
Jesen prođe, zima prođe, slavno dođe proleće, kao u mađarskoj romansi, Dejan poštar primiče se na biciklu, ne usporava - ni danas ne nosi pismo. Pošaljem ja novo pismo u Omsk, sad već bez poleta, da li je stiglo moe pis’mo od tog i tog septembra, dometnem, kao strano telo, poklič „leti s privetom/vernis’ s otvetom“, leti sa pozdravom/vrati se sa odgovorom, ali odgovor do danas evo ne dobih.
Ili je tamo zaista bilo cenzure, i dezhurnyi je pomislio da bi stvar mogla otići predaleko, pa je blagovremeno predupredio jedan mešoviti brak, ili je moja slika zapečatila korešpondenciju zanavek.
A možda će Oljga u bespućima interneta ugledati moje ime i prezime: „Zašto mi se ovo ime čini poznatim?!“, proći će joj na tren kroz njenu penzionersku glavu, ali će pomisliti kako se Jugosloveni svi isto zovu, kao što nama ruska imena i prezimena sva zvuče poznato i sva su nekako jednaka.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
