Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 18.Nov.2017, 13:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Fijasko stoleća (XX), Part One

Prvi strani jezik kojim smo progovorili i propisali bio je ruski. Pre toga smo čuli samo titelski i crepajački, al ovi kreče, rekao je gost iz Titela videvši kod Čede Toračkog kako pojedini Farkaždinci piju naiskap tj. na belo, švotali smo se pokušavajući da pogodimo dužinu koja je bila na snazi s one strane Tise; uvereni da govorimo isto kao spikeri Radio Beograda, nadmoć smo osećali i prema Crepajcima, pa i prema Orlovaćanima, koji su govorili „ne bOj se“, „nemOj“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ali tek nas je u školi sačekao pravi strani, premda bratski jezik, ruski, onaj na kome smo svakog dana pomno pratili vodostaj na plovnim rekama od Save pa do ušća Dunava: “Uroven’ vody...“

Kao učenici sedmog razreda dostigosmo i mi uroven’ da se možemo dopisivati sa našim vršnjacima iz Sovjetskog Saveza, ja sam se opredelio za vršnjakinju, dok su mnogi radije stupali u perepisku sa osobom istog pola, ne sećam se jesmo li adrese prepisivali iz kakvog “Kekeca”, ili nam ih je škola bila nabavila, uglavnom, kupim avionsko pismo, i u nezamislivi Omsk pošaljem svoje što bi Vuk rekao đeneralije izvesnoj, a i dan-danas neizvesnoj Oljgi, prezimena joj se odavno ne sećam, ali jasno vidim dan kad mi je Dejan poštar doneo odgovor: obod isti kao na koverti koju sam ja poslao, opšiven plavim i crvenim romboidima, sovjetske marke, pečat…

Pismo je kroz nevidljivu pukotinu našeg zatvorenog sveta - kupola nad nama bila je uvek ista i uvek zaptivena - prodrlo do mene, kao što iz svemira tu i tamo stigne kakvo nebesko telo čiji sastav zaprepasti geologe, a koje izdaleka poručuje da nebo nije puka dekoracija našeg sveta.

Otprilike u isto vreme dobili su i drugi pisma iz Sovjetskog Saveza, te smo ih u školi upoređivali: naše adrese bile su napisane sve istovetnim, ispisanim rukopisom, sa jednakim slovima, udesno propisno nagnutim i odlično povezanim, sva kao da su iz istog penkala napunjenog vsesoiuznym jedinstvenim mastilom boje plavog jorgovana: kao da nam je svima pisala ista državna ustanova, a ne đaci iz gradova udaljenih međusobno bog te pita koliko vrsta!

Ali, jedna se stvar dogodila samo meni, Oljga je u uvodnom pismu napisala i kad je rođena, dvadeset šestog avgusta, pedeset druge, istog dana kad i ja! Smesta sam joj odgovorio, uveren da će i ona tu međunarodnu podudarnost shvatiti kao prst sudbine: ako slučaj udesi da baš nas dvoje, odvojeni tolikim meridijanima i časovnim zonama otpočnemo korešpondenciju, tu mora biti nečeg sudbinskog, napisao sam joj hrabro da jedva čekam njenu sliku. Avaj! Iz Omska je stiglo pismo u kojem se preko fatalne podudarnosti prelazi bez reči, umesto željene fotografije stigao mi je albumčić, u vidu harmonike: sličice vodećih sovjetskih filmskih glumaca od kojih nisam nikog nikad gledao. Nema nijednu svoju fotografiju, piše Oljga, te mi šalje ono čime raspolaže, a mene ljubazno moli da joj što pre pošaljem fotografiju Džordža Marjanoviča! To se njojzi, u zavejanom Omsku, činilo kao dobar dan, da se u Farkaždinu može naći takav artefakt; mogao sam da izrežem sliku iz “Ilustrovane”, ali sam shvatio da bi ona pravu sliku, sa pečatom “Foto Urošević”, eventualno da ja na poleđini dopišem: “Olgi od Đorđa, Beograd, septembar 1966.”.

Prepiska je na nedostižnoj oboma fotografiji gadno zapela, ja koji sam već bio zamislio veridbu i odabirao rođake koji bi putovali u Omsk da tamo gledaju kuću, imao sam utisak da je Oljga na pismo iz Jugoslavije odgovorila samo zato da bi dobila sliku obožavanog pevača, ali se nisam predavao.

Možda bi bilo bolje da jesam, u šta ćete se i sami uveriti za nedelju dana.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...