Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 14.Okt.2017, 14:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Farkaždinski kvartet

Ko laže, taj i krade! Ovom mudrolijom bio bi nam redovno natrljan nos kad god bismo bili uhvaćeni u nekoj lagariji mi smo hteli samo da izbegnemo vakelu i kaznu za lako razotkrivenu našu nepodopštinu, nismo planirali ni u laganju dalje da se usavršavamo, lažemo sad pa ko zna kad, a kamoli da postanemo profesionalni lopovi; naši su pak i roditelji i učitelji živeli u uverenju da do tančina poznaju dijalektički razvoj razbojničkog uma.

Lično meni izgledalo je da bi pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << moglo biti obrnuto: ukradeš nešto, a to se ne sme, i onda zbog toga lažeš da nisi ti, da nisi ti ni bio tu, da nisi znao da je to nečije... Da je govoreno „ko krade taj i laže“, to bih bio nekako i sverovao, na ono međutim „ko laže taj i krade“ nisam davao pet para, pa to nije ni poslovica, nego uzrečica, navika: nije bila dostojna ni da je neko išlinguje na kuvarici i okači iznad šporeta.

S druge strane, čak ni nezakonito prisvajanje ne mora nužno da izrodi lažova, evo, pominjani Slavko Japopov prevozio džakove sa zadružnim šećerom i jedan je džak skliznuo u jarak pred njegovom kućom, kad ga je islednik pitao je li to namerno uradio ili se zabunio, počinilac je iskreno rekao: „Namerno sam se zabunio“.

O ljudima koji su lagali iz nužde, koji su lagali pred islednikom, nismo imali loše mišljenje; heroji iz čitanke koji nisu okupatoru hteli ni da lažu ni da kažu istinu, iako su u to vreme detektor laži bila užarena klešta, plašili su nas i postiđivali; o njima smo retko i razgovarali: činilo nam se da škola i štamparija namerno preteruju, a da nas precenjuju ako misle da ćemo isto tako čvrsti biti i mi, kad nas dušmani jednog lepog dana skleptaju, okuju i pretuku...

Naši su heroji bili naši savremenici, ljudi kojima život ne visi o koncu, i koji od duga vremena ispred dućana testiraju svoju maštovitost: Živko L., tvrdi da je lični šofer ni manje ni više nego direktora „Serva Mihalja“, pitaju ga zar je on položio i koju kategoriju ima, a profesionalac će „imam P, Z“.

Kuma Gena Grujin umeo je da kiti toliko da bi Babi Toračkom prekipelo: „Nemoj Gena da lažeš!“, na Geninu stranu bi smesta uskočio Draga Belić: „Nemoj ni ti, Stevo, tako, čim vidiš da nije istina odma lažeš, lažeš...“ „Tako je...“, brundao bi Gena neudubljen u odbranu od koje je razumeo samo intonaciju.

Bilo je pripovedača koji u prvi plan nisu stavljali svoje sposobnosti, nego čudesa gde su oni bili gotovo slučajni svedoci ili katalizatori: alaske metafore deda Laze R. bivale su u usmenom predanju i prepravljane: u jednoj verziji poklopio je soma većeg od čerenca, kad su kapitalca redili - unutra peglajz; znalo se i čiji, koji je bio bačen zbrega, kao i tolike druge islužene stvari, i još je u peglajzu bilo žeravice... Po drugoj legendi, samo je peglajz bio u mulju Tamiša, bez soma, i viđen je u magnovenju, na mesečini i na površini vode: u taj ma mu je progoro kecu i posle više niko nije mogo da ga nađe...

Bođela mi je bio rod, po maminoj liniji, ali se nisam udubljivao u to stablo, jer taj moj daleki deda-uja nije baš bio neko kome bih pritrčao i poljubio ga u ruku kad izlazi iz crkve, i ko mi dao banku: držao se više birta i mesta na kojima se pekla rakija, pa se njegov ispočetka prihvatljivi porok odrazio na njegovo odevanje, vladanje, i na ukupni životni stil, pa ipak, dobro raspoloženi Bođela priča kako je okrenuo novi list i kako cele sezone u Orlovatu reže građu, što se plaća bolje nego ikad...

Cipele su mu međutim napred grubo i nesimetrično otvorene, ali ne ni fabrički, ni šusterski, nego interventno, kao sikirom; pošto ih nije probao u radnji, mora da su ga žuljale, i on je falinku otklonio; svi to vide i slušaju o njegovom zlatnom dobu u dalekom Orlovatu, kuma Vela ne izdrži nego ga pita kako to da toliko zarađuje, a nosi te isečene cipele, na šta će Živa Torački: „To su ti pravi majstori, taj kad počne da reže, ne gleda jel to građa, jel su cipele...“

Bođela prvi prasne u smeh, za njim i ostali: izmišljotina se isplatila.

I preživela je evo bar trideset godina, a ne znam da je moj krvni srodnik zabrazdio u kleptomaniju, cipele su mu izgledale više kao nađena nego kao kradena roba: ako je nekoga možda i poharao, to do mene nije doprlo, pa se, dakle, nije nikad ni dogodilo.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...