Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 24.Mar.2018, 14:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Dozidnica

Nenagradno pitanje za omladinu ili za gradsku čeljad koja nisu odlazila kod babe i dede u selo: šta je dozidnica?

Na pamtim kad sam poslednji put video dozidnicu, niti kad sam poslednji put čuo ili izgovorio tu reč: kad prerasteš u nepotrepštinu, kad se bude izgubila navika na tebe, izgubiće se i sećanje na tebe, ne znam ni da li si ušla u Rečnik Matice srpske, ali si iz govora iščilila kao da te nikad nije ni bilo, a nije bilo kuće koja je mogla bez tebe.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<
Nije dozidnica nikakva zgrada, poput letnje kujne koju dozidaš pored šupe ili plevare, gde već imaš jedan zid, reč nije uopšte iz čarobnog sveta maoršaga, dozidnica je hartija, seoski tapet koji se rajsnedlama pričvrsti tamo di se bez njega ne može, a to je zid pored kreveta. Dozidnicom opašeš i dve strane zidane furune (za preostalu, treću stranu ne moraš da trošiš skupoceni papir: to je zapećak, tu će se deca sigrati i neće se ni naslanjati na furunu, drugo, ta se strana i ne vidi).

Dozidnica je ukrasni predmet, ali te prevashodno štiti od studeni koju zid od naboja emituje unutra koliko god ti furunu svojski ložio ne žaleći ograzine, i koliko god u sobi inače bilo toplo: kao da mraz, od kojeg puca zemlja u avliji, na šoru, u ataru, u Sigetu, mora da obuhvati i onaj deo zemljine kore koji su moji stari prisvojili da od njega sagrade kuću. Ako legneš na perinu, metneš glavu na jastuk, pokriješ se vunenim jorganom, a nemaš dozidnicu, možeš da se naladiš u snu još kako. Dozidnica je tanka bezmalo kao list iz propisa, uvek je šarena, premazana lakom koji joj daje sjaj i lepotu, i možda je baš on nepremostiva prepreka za studen i vlagu! Bila je fabrički široka mislim metar, a dužine si uzimao koliko ti treba, uglavnom je išla pedalj ispod ispod nivoa perine, a gore koliko ti ostane: bilo je dovoljno, taman toliko da spavaš u zajamčenoj zavetrini.

Pa šta će onda dozidnica na furuni, ako je tako slavan izolator, ako sprečava prodor zidne hladnoće u sobu, zar ne ometa grejanje? Ne, ne ometa, naprotiv, kao onaj baba čijim se ustima sin divi, jer ih otac koristi i da oladi vrelu supu i da zagreje deci prozeble ruke, pa će mu mali kazati: „Usta te babina, kad oćeš praviš ladno, kad oćeš praviš vruće!“ E tako i dozidnica: kad je okomotana oko furune, a to je negde oko furuninog struka, kao onaj pojas oko popinog zamašnog struka pod mantijom, onda se dozidnica baš ugreje, i još je toplija od onog nepokrivenog, molovanog dela furune. Da, dozidnice je bilo u svim mogućim bojama i šarama, dok kupuješ dozidnicu stalno prizivaš uspomenu na sobu gde ćeš je razvući, njene šare treba da idu uz moleraj, ali i uz ćilimove sa kojima će se graničiti kad namestiš krevet.

Ako ti ostane dozidnice od kreveta i furuna, staviš jednu i na zid iza šporeta, da ti zaprška ili vrela mast u koju bacaš testo za špric-krofne ne isprska zid. Ne znam odakle su dozidnice u rolnama svake bogovetne godine stizale u svaku kuću, pretpostavljam iz Zrenjanina, ko zna šta je sada sa radnicima koji su te šare izmišljali, i drugima koji su dozidnice umotavali u rolne? Kad bi se skupile dozidnice od njihovog otkrića i uvođenja u zidni opticaj pa do njihovog iščeznuća (oba trenutka su se desila bez mog prisustva!), mogla bi se napraviti staza koja bi vodila od Farkaždina do Temišvara, čija se radio-stanica odlično čula na našem radiju marke „Tesla“, i čija je spikerka za emisiju na srpskom imala simpatičan šprahfler: „Rumunški radnik ža štotridešet leja može da kupi zhimnicu zha četvoročlanu porodiču...“ Država se hvalisala, baš kao i naša, ali je zato je muzika, ona koja je celog bogovetnog dana puštana za većinsko stanovništvo, bila čarobna, kao i danas što je.

Dozidnica bi se vremenom učetlaisala, jedna bi potamnila, druga bi postala bleđa, kad je skineš vidiš koliko ti je moleraj popustio, i na mesto islužene dozidnice što pre razapinješ i zatežeš novu, pa cela soba sine.

Da me je kogod pitao šta će duže trajati, šta će ući u tada nezamislivi dvadeset prvi vek, dozidnica ili rajsnedla, ja bih kazao da je budućnost u dozidnici, bez nje nema opstanka, a možeš da je za zid pričvrsiš i jekserčićima, samo ti treba karton, površine jednog dinara, da glava tekse ne podere hartiju pre vremena. Ispalo je drukčije, rajsnedle žive i danas, često sa glavama u boji, ili ispupčenim poput kacige za bicikl, a dozidnica ode što bi moj profesor Lendvai kazao u neprimekjenost.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...