Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 30.Jun.2018, 12:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Događaj u podrumu
Više i od pesama iz ptičijeg ciklusa zbunjivale su me silne popevke i bećarci o diki, tj. Diki: znao sam ljude koji se tako zovu, Dika Belićov, u Velikom sokaku deda Dika Zorićov, sa brkovima kakve ću docnije viđati na etiketi šljivovice, destilata koji da li i piju ili samo proizvode ti rumeni, krepki i vazda osmehnuti starci sa već belim brkovima; deda Stevu Kurjačkog su sinovi i snaje zvali dika, ali ko bi o nekome od njih trojice pevao: „Ej što ću nane/Boluje mi dika...“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine <<
Daleko pre nego što ću se učlaniti u Savez pionira, i pre nego što ću ovladati opštim pojmovima, slušao sam pesme i viceve kojih je najviše bilo o Lali, već sam razumevao šta je na kraju ispalo smešno, a bio sam ubeđen da se radi o mom dedi. Nisam mislio da su sve te dogodovštine bašbaš istinite, ali sam držao da su nadahnute dedinom biografijom i njegovom naravi. Ponekad je deda ispadao dovitljiv i nekoga bi u veselom tonu nadmudrio, ali kao da je još češće ispadao glupav i lakoveran; pitam babu zašto o drugim dedama nema nijedan vic, na šta mi baba zaprepašćeno kaže da nijedan vic nije o našem dedi, Lala je svaki čovek, ako je iz Banata: tako mi ne zovemo sami sebe, ali drugi su nam nadenuli to ime. Tja, znao sam već i mnoge nadimke, ali sam tek tada shvatio da i čitavo stanovništvo može imati grupni nadimak... „Pa i ti si onda Lala!“ rekao sam mu: „Jesam, šta mogu!“
E, tako sam i pesme hteo da povežem sa stvarnim ličnostima, da dika boluje, to mi još išlo u glavu, i to što mati nagovara ćerku da ode u vizitu, jer su možda rod, i što se ova boji da je bolest prelazna, pa mati mudro i iznenađujuće ravnodušno preseca ćerkino premizgivanje i prenemaganje: „Kad će prići, a ti nemoj ići“. Srednji deo (sa belom lalom i košenjem trave), smatrao sam da je makaršta: kako da kosiš, ako si marodija? Shvatio sam, na jedvite jade, ko zna koliki sam dzindzov već morao biti, da je dika momak, đuvegija, i to zahvaljujući ultimatumu koji će mu, sad već nestrpljiva i pomalo nervozna, udavača uručiti, na samom kraju pesme, tamo gde ima najviše da se podigne: „Il se ženi, il me se okani...“
Dika.
U pesmi je reč nadživela ko zna koliko zima i leta, kao što se zrno grožđa zlati i sija u turšiji, a u vinogradu se loza odavno osušila.
Kad se budem odao čitanju naučiću da je dika, ako promeni pol, isto što i ponos, ali i nju možeš čuti najviše jedared u četir godine: i ona je samo u knjigama, sasušeni cvet u đačkom herbarijumu: ko bi se danas u selu dičio, čime, i pred kime, ko bi se kerio, ko bi danas bečio okupane i podlančene konje, i ko bi to gledao sa dužnom pažnjom?
Rečima, kao i svemu drugom, istekne rok upotrebe, povuku se neosetno iz opticaja, a to što ih ponekad čuješ ili otpevaš - isto je kao i kad izoreš krajcaru.
Deda Dika Zorićov je imao vina i za prodaju, a među redovnim mušterijama bio je i popa, koji je u ono vreme odnekud imao flašu veću od litre, što je bilo kao detelina sa četiri lista (kupovno vino bilo je svo u flašama od litre, pivo je bilo u bocama od pola litre), popina flaša bila je među ostalim flašama kao matica među pčelama, zapremala je ne baš dve litre, ali litru i po sigurno.
Mušterija bi Diki svaki put kazala „napunite mi ovu litru“, toliko bi paroh svaki put uredno i platio, ali je parohijan jednog lepog dana napunio flašu vinom i pustio da mu isklizne iz ruku na ciglje koje su ionako odavno mirisale i na vino i na rakiju, što od kapljica iscurelih iz nategače, slavine i gume, što od osmoze o kojoj ćemo učiti kad dođe vreme. Uglavnom se začuo zlokobni zvuk lomljenja stakla, deda Dika je, izvinivši se zbog nespretnosti, svoju flašu od litre napunio vinom, sluga Gospodnji je otmeno podneo gubitak: vinogradar ga je vratio na pravu meru i na pravi put.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
