Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 14.Apr.2018, 12:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Dalip

Naša mašina za brzi keš zvala se Dalip: to smo ime čuli od dede bezmalo svaki put kad bi se iz Beograda vratio sa dva prazna cegera u kojima je rano zajtra odneo jaja. Oskudevanje u gotovini bilo je, možda je i sada, verna pratilja paorskog života, i kad bi baš dozlogrdilo, naš predstavnik, koji je imao popust na Jugoslovenskoj železnici i koji je voleo da putuje, bio bi poslat na Đeram pijacu, da proda jaja koja će u narednom stoleću postati zdrava, organska, od kokošaka hranjenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << genetski nemodifikovanom prekrupom i travom sa utrina.

Toga dana bio je oslobođen svih drugih dužnosti, ali bi se on iznenađujuće rano stvorio u avliji, otkud ti tako brzo?!... Svakome od začuđenih rado bi ispričao kako je jutros u Orlovatu brzo presedo, sa Dunav stanice očo pravo kod Dalipa, poslastičara, njemu prodo sve i oma natrag na voz: „Uvatim taj u jedanajs, e, u Orlovat sam se načeko, dok nije došo voz iz Bečkereka, da nije toga, vrno bi se još ranije!...“

Imali smo u kući „Sentimentalni odgoj“, sa kojim sam se kao možda osmogodišnjak višekratno i beznadežno hvatao u koštac, ali nismo imali Floberov rečnik opštih mesta gde je pod odrednicom „železnica“ pisalo otprilike: „Treba reći: pošao sam vozom odatle tada i tada, a već u toliko sam bio tamo i tamo, gde sam uhvatio drugi voz i već tada i tada sam bio čak tamo i tamo!“. Deda nije svoj podvig slavio u kući, nego bi se presvukao i požurio da se pridruži radenima na njivi (koji će isto biti zadivljeni i mogućnostima železnice i snalažljivošću našeg izaslanika).

Iz Zrenjanina, u koji se nekad išlo i zaprežnim kolima, uvek su nam donosili kifle, kakve su samo tamošnji i ondašnji pekari znali da prave, i kobasice, debrecine, koje si jeo žive, vlastitom brisom čije sečivo i prethodno i naknadno ubrišeš o čakšire, sečeš kolut po kolut dok ne dođeš do neminovnog poslednjeg zalogaja koji bude malo veći. Iz Beograda deda nije donosio ništa: išao je da se domogne novaca, a ne tamo da troši, nije kupio ništa ni sebi, putovanje je imalo jednu jedinu svrhu, zato je i bilo tako blagopoluchno. Kompletan, neokrnjeni prihod od možda četiri nasada jaja, jer su cegeri bili veliki i četvrtasti, predao bi svojoj bračnoj družici koja je gospodarila centralnom kućnom kasom i koja je zagovarala doktrinu jednog šarajtova: „U koju kuću ima mlogo šarajtova, ti ima da propadnu...“

Zna li tajanstveni Dalip za tvoje unuke, pitao sam se gorko, kako nije svom poslovnom partneru spakovao makar malo kretoša, koji se bolje od svega drugog lepi za zube, ili dve luše, na kojima isto možeš da skrjaš tek iznikle sekutiće, ne, putovanje je bilo asketsko od početka do kraja.

Kao student marksizma pokušavao sam da nađem Dalipovu slastičarnu, tražio sam je oko Đeram-pijace, preko puta koje je naš rođak Perica imao ćurčijsku radnju, i mislio sam da je on dedi obezbedio sigurnog kupca na veliko, ali je nisam našao.

Baba je, koliko znam putovala jedared u Bečkerek i jedared u Modoš, deda je jednom pitao šta bi ona radila kad bi je on „odvo u Beograd i kad bi je mano na Terazije: “Bože, Ljubo, pa snašla bi se...“ – „Kako bi se snašla?“ – „Pa pitala bi...“ „Pitala bi... šta bi pitala? Za Pericinu radnju?!“  - „Pa i to bi pitala!“ – „Nemaš atresu...“ – „Nema valda sto ćurčija kod velike pijace...“, dovijala se nevoljnica ostavljena preko puta „Moskve“. „Ti zapitkivaš, one gospoje žuru, nijedna neće ni da stane...“ Tu smo se Anja i ja već umešali: „Deda, nemoj da je mučiš...“, baba bi kazala pomirljivo: „Mante ga, nek misli da je pametniji od mene...“

Gledam ih, sada ponovo, deda, zadovoljan što putuje, preseda, trguje, baba možda još zadovoljnija što ne izlazi nikad iz kupole koja se plavi nad našom avlijom i baštom – starovremske spahije.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...