Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 28.Okt.2017, 15:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Cigljana (prolog)

Ima toliko poslova koji traže celog čoveka (moji sladoledžijski memoari, u Filadelfiji sam prodavao sladoled iz kamiona, i počinju tom rečenicom: „Sladoled traži celog čoveka“), ali ima poslova koji traže cele porodice, i to na čitavo jedno godišnje doba. Nama se to dogodilo sa pečenjem ciglje, podvigom koji je zanavek, to jest dok je meni na ramenu glave, obeležio leto 1961., to tvrdim jer sam uveliko išao u školu, odakle sam poznavao Dadu, ćerku Ilije Šintera, koja je stanovala >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << na sredokraći cigljane i konjskog groblja, a koja će se pojaviti u ovom istorijskom događaju. 

Bilo je moba i moba, za klanje svinja, za berbu vinograda, tako se govorilo, bereš vinograd, a ne grožđe, zajedno smo sa Kurjačkima kupovali seno u njihovoj Kutini, ili u farkaždinskom ritu (koji je, gle, iza Perleza, a orlovatski je čak iza Čente!); mobe su bile za vršidbu, za krunjenje kukuruza, čak su i za izlivanje rčkova priticale komšije u pomoć; pečenje rakije nije iziskivalo da najmiš radene za taj dan, odu dvoje muških kod Šinge ili kod Čangele, i vrate se uveče sa dva bureta opijata, ali je pečenje ciglje obuhvatilo i dve Kurjačke kuće, i Vensku tj. Lopatašovu, i Ljube Šarića.

Voleo bih da sad vidim kako se predstavnici familija sastaju i kuju planove, to je naravno bilo usmeno, jer do uvođenja telefona imamo mi da čekamo još frtalj stoleća, uglavnom je, meni iza leđa, skovan taj plan, i samo su jednog lepog dana stigli majstori iz Srbije da odaberu mesto i da zamese testo za ciglju. Nije mi bilo pravo što niko od naših starih to ne zna, ali su gastarbajteri svoj posao obavili brzo, samouvereno, i iščezli sa radilišta - bezmalo kao političari koji preseku vrpcu, bace jednu lopatu šodera u kakvu jamu - prepuštajući nas sebi samima.

Ne znam je li za taj epohalni poduhvat moralo štogod da se plati opštini, ili smo jednostavno došli na Selište, kao i kad pereš vunu, krpare, ili kad tu kupaš konje i čak pereš dugačka kola, pošto je obala blaga i gde-gde šljunkovita gdegde peskovita, i kao pravi sinovi prirode uzeli smo ono što nam je mati dala. Sa Selišta si donosio i pesak, za koji držim da je bio besplatan, pa možda je i taj deo planete koji smo sa njene kore sljuštili da ispečemo ciglju bio besplatan, na izvolte zainteresovanim domorocima.

Iako uveliko pismen, nisam ništa zapisao o cigljani u kojoj sam bio od prvog dana, kao kakav posmatrač iz OEBS-a kad prati izbore, te sad idem po sećanju kao po mesečini, što reče negde Crnjanski. Odabran je bio teren, raščišćeno gumno, majstori su zamesili blato, sipali ga u kalupe, drvene, svaki je dvodelan, za dve ciglje, pre no što se sipa blato kalup se pospe peskom, kao kad domaćica brašnom ovlaš pospe tepsiju, svaki kalup ima kanap kojim ga vučeš, izvrćeš ga, odlučno, i te dve zemljane torte ostaju da se suše.

Ubrzo je čitava jedna peskovita njiva zasejana cigljom, u početku vlažnom i surom, ali ubrzo sve svetlijom i čvršćom jer na gumno ne pada senka ni jednog jedinog drveta. Cigljari su nestali  i sad sve zavisi od nas, ali i od sila nad nama: kiša koja bi se sručila pre nego što bi bila sazidana i oblepljena furuna, vratila bi nas na prapočetak, te je protivno onome što sam učio u školi pala i koja molitva da kiše ne bude.

Uslišena je bila sto posto: ciglja je pokupljena sa gumna i privremeno sadenuta da se od nje sazida furuna. Tu su me moj otac, deda, stričevi, komšije i tada mladi bračni par Šarićevih svi prijatno iznenadili, ko bi rekao da znaju kako se zida furuna: to je jedinstvena građevina od nepečenih, budućih cigalja, koja najpre treba da se drži kao zgrada i koja treba samu sebe da ispeče, tako da što veći broj cigalja bude upotrebljiv.

Iznutra je šuplja, kroz četiri otvora biće ubacivani snopovi ograzina i fašina, i ložiće se danonoćno, sad mi se čini čak dve nedelje. Odnekud su nabavljena četiri velika komada pleka, to su vrata furune. Čim je sazidana, furuna se oblepi cela blatom, i počinje završni čin: dogovorena su dežurstva, smene, dnevne, noćne, organizovan je ketering za ložače, to će i biti moja uloga u ovom herojskom poduhvatu o kojem ćete, hteli ne hteli, čuti još koje poglavlje.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...