Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 27.Okt.2018, 16:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Čarobni svet mode

U toku svog dvogodišnjeg školovanja, a to je prva dekada prošlog veka (baba je rođena druge, neodređenog datuma; bilo je Mesojeđe, ništa preciznije nisam od nje mogao doznati), učenica osnovne škole u Orlovatu Ostojin Hristina, nosila je kurjuk, i to je u njenom pamćenju ostalo svežije nego mnoga lekcija: kad bi ustala da odgovara bila bi otpozadi snažno povučena za kurjuk i sela bi usred tek započetog izlaganja, protivno pravilu školske službe.  

Ta će >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kosa živeti ispod večite marame čija je boja varirala između crne i teget, marame sa tufnama i porubom vidljivim tek toliko da ublaži tamnu jednoličnost tkanine, ispod nje će vlasi postajati sede, neprimetno, a neprimetne su bile i dok su bile svetlosmeđe: kao što ne vidiš seme koje klija ispod zemlje, tako ne vidiš ni kako godine strpljivo obavljaju svoj farbarski posao.

Za mlađe pripadnice lepšeg pola naša tekstilna industrija proizvodila je marame u više boja, na čelu sa crvenom, sa figurama koje ćemo, kad budemo dospeli do poznavanja prirode i društva, prepoznati kao paramecijum, ili sa granama boje rogača i zlatnim lišćem miholjskog leta, i dan-danas na pijaci pomislim: svaka marama koju ovde gledam je na večan način marama moje majke, mojih baba, koje pamtim, i mojih prababa koje nisu nikad otišle kod slikera.

Kad se kosilo žito, žene su rukovedale i uši su im, kako mi je ispričala baba Mara, rođena Legetin, bivale pune vode; tad su odvezivale marame i sva četiri kraja podizale na teme, uvezavši dva kraja u labav čvor, usprave se i zastanu ako kroz blještavu i nepomičnu pripeku prostruji kratkotrajni i varljivi dašak vetra: luksuziranje protiv kojeg čak ni naši stari nisu imali ništa.

Gologlave su još neko vreme mogle ići nove mlade i učiteljice, od kojih su neke i same bile mlade, druge i ne baš, na ceni je bila krecava kosa, ili barem talasasta, ali nije svaka kuća imala viklere, nego je jedan komplet - koji ne znam gde je kupovan, nikad nisam tome činu prisustvovao - kružio od korisnice do korisnice praveći lokne uoči slave, uoči odlaska u svatove, ili kod fotografa. Osim kućne radinosti koja je davala nesavršene rezultate (kosa bi se često počela ispravljati pre nego što su i stigli pogačari), moglo se ići kod pravog frizera, da te on za prilične novce undulira, to se zvalo trajna, i bilo je trajan izvor nesporazuma između zabrađenih svekrva i još mladih snaja koje su doživotno prekrivanje maramom odlagale koliko su mogle.

Muškarci su se većinom, neki čak i zimi, šišali do glave, oni koji su imali lepu kosu terali su je gore, po mojoj evidenciji tek svaki stoti Farkaždinac češljao se na razdeljak, sva muška deca imala su šiške, koje kao da su bile fabričke, toliko bi ih brica, koristeći samo svoj talenat besprekorno poravnao, da je njihov rub išao oko čela precizno kao polutar oko globusa; devojčice su nosile neke konjski rep, neke pletenice (kakve će docnije usavršiti Julija Timošenko), one koje su imale kraću kosu nisu kao dečaci podvrgavane šiškama, nego im je razdeljena kosa spreda bivala učvršćena šnalom.

Šubare su se delile na obične, za rad (zvane i biber), i na stragane; ove druge, čiji je sedefasti odsjaj opstajao, iako su u mraku stražnje sobi provele nekoliko decenija i jedan svetski rat, bile su deo momačke zimske uniforme: burka, sa krznenom kragnom, materijal najčešće grombi, riblja kost, bričez čakšire, i kožne čizme kao iz ruske književnosti, a za koje ti odista treba sluga ili posilni da te izuje.

Komplet, šiven po meri, bio je skup, čuvan je kao oči u glavi, i dešavalo se da neiznošen i neizbledeo dočeka zrelo doba onoga kome je bio momačko ruvo - ukazao bi se u crkvi ili na pogrebu, ako mu se vlasnik nije za trideset ili četrdeset godina odviše raskrupnjao.

Tako se na sarani mog babe, a to je bilo pete godine ove ere, pojavio njegov brat od ujaka Sredoja (Mitin, nema sad ni njega više), sa predratnom burkom i šubarom: odveo me u vreme kad su on i pokojnik bili momci, i kad su im glasovi obojici zvonili srebrnom pesmom.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...