Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 26.Maj.2018, 16:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Bolje zavisnosti

I pre nego što ću iz kućnog atlasa naučiti imena kontinenata, uveliko ću znati geografiju atara i tamiškog priobalja: Čenćansko, Perlesko, Dugačke duži, Livade, Kurjačka Kutina, ali i imena koja su zvučala inostrano: Siget, Tancoš, Nikatelek, Batinjol...

Između Tamiša i sela, bili su Vinogradi, gde će uspevati sve sorte vinove loze, na čelu sa praiskonskim Francuzom, čije te tamno, okruglo zrno uči da ispljuneš debelu koru, a od kojeg nastaje vino boje indiga >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ili crvenkastog mastila, kakvim su se i pisala ljubavna pisma. Imali smo vinograd podalje od obale, a tek kasnije jedan na bregu, tik uz skelu, dok je sa druge strane bio Babićov vinograd, verovatno stariji i od same skele, Sunce je izlazilo iznad Tukoša… Istok. Sa dobrim durbinom video bih ruske crkve i Altaj...

Oltovano grožđe delilo se na belo i crno, kozije sise i mirisavka, slankamenka, kao grožđe opšte prakse, to se jelo pre berbe, a posle toga, probrani grozdovi završili bi u turšiji, još bolji bi sa lišćem loze postajali evenke. Okačene ispod streje na kotarki bile su prepuštene suncu i vetru, pa i ranom mrazu, da bi u nekom zimskom danu jedna za drugom bile poslužene, pa bi još jednom zamirisao septembar i tamiška voda, u taj mah zaleđena, ali zabranjena za tociljanje zbog vrućaca.

Zrna svežeg grožđa bi se jednom ili dvaput pojavila u kolačima, u slatkom testu, među korama razvlačenim oko astala, ali grozd nije nikad u kolačarstvu mogao da stane uz rame višnji, jabuci, ludaji ili maku; grožđe je mahom završavalo u muljari, čiji se zamajac ručno okreće nad badnjicom, odakle se mutno vino pretače u burad, u jedno se bure metne salicil, to će biti slatko vino, za nejač, dok sve ostalo ide u hrastovu i dudovu burad za domaćine i za goste muškog pola.

Od komine se kod Šinge ili Čangele pekla rakija, svaka je kuća imala na meniju ta dva opijata, rakiju i vino, dok je pivo, budući kupovno, bilo luksuz, i pojavljivalo se samo za slave: sanduk za socijalističku i deset flaša za Malu Gospojinu, da, pre toga i za vršidbu: bure sa vodom namenjenom vatrogascima služilo je da se pivo koliko-toliko oladi.

Mog babu su sa šest godina dali u školu, Kraljevina Jugoslavija nije ga silila da završi osmoljetku, četiri godine behu zakonska mera, i kad je to završio postao je orač, sa ljudskim pravima koja pripadaju oraštvu: kod uje u Orlovatu predvodio je braću Živu i Sredoju, pili su rakiju, pa dve vrste vina koja su se malo i uzmutila, jer je vinograd već bio krenuo, deda Stevika koji je bio veran i koji naravno nije pio udelio mu je kompliment: “Daklem, imaš dobru pomijaru!”

Anja i ja ne bismo primetili da je baba nešto pio, ali njegovi roditelji bi još s kapije primetili da je promenut, da ne kažem baš đornut: “Di si se toliko nalizo, uf, bićeš kav Sabika…” Nismo poznavali Sabiku, pa je za nas bio samo preteća metafora, roditelji su brinuli da im se jedinac ne propije, dok mu to što nikad nije pušio nisu uzimali kao plus.

Da, pušenje i nije bilo svrstavano u zavisnost, kako bi i bilo kad ćemo na tu reč čekati još pedeset godina, bilo je važno da ti sin ili zet ne postane ždera, što je bio zvanični naziv za pijanicu, duvanjenje je bilo tek mala slabost i rasipništvo: “Jel duvaniš još?!” –-“Duvanim!” - “Goreš novce!”, reklo bi se pušaču: zdravlje i okolina nisu nikome bili ni na kraj pameti.

Jedva sam čekao da urastim i da se odam duvanu: voleo sam da vidim duvan u ataru, lišće duvana kako se suši na štriku (ne kod nas, moji duvan nisu gajili, ni za prodaju, ni za sebe: moj čukundeda Daca je poslednji zapamćeni nikotinski zavisnik!). Zavidio sam svakome ko ima duvankesu ili tabakeru i cigaretpapir, o upaljaču da ne govorim: austrijski, metalni, okrugao, zapušač mu se ceo skida, pojave se točkići i fitilj... Nijednom detetu nijedan pušač nije dozvolio da oproba upaljač, ili da mu upali cigaru: “Samo da mi trošiš kamen i benzin, još da mi se tu ispečeš… “

Paji Kurjačkom bi njegovi sinovci natočili satlik komovice, da ga počaste kad dođe, ali i da uzmogne sam otići na voz za Beograd, pa odonud za Smederevo. Već je bio stariji i nije nikad očekivao repete iako je u podrumu bilo dosta zaliha i vina i rakije, ali jednom mu je Karči rekao: “Nemam sad kade da te dvorim, moram da namirim za vedla, evo ti ključ i kanava...”, na šta se stric zagrcnuo: “Ja - sam u podrum?!...”

Nije deda Paji bilo dopušteno samoposluživanje ni iskušenje, shvatio je i on odmah šalu, ali je barem u mislima nakratko prošao kroz miomiris i sumračnu lepotu riznice.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...