Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Nov.2018, 21:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Bod u gostima

Iako su zimiski dani kratki, treba se i pod tim bledim suncem koje će neosetno zaći kao što je neosetno i stupilo na dužnost, malko razonoditi. Mog sestrića, koji je po ocu Crnogorac, su moj baba i njegov brat od tetke - isto je Duša, ali kao mlađi dobio je ko zna kad nadimak Karči - vodili na utrine, gde smo imali tek odvršenu kupu toluzine: podigli bi ga koliko mogu visoko da bi se duž snopova spustio kao na toboganu.

Bilo bi to zaboravljeno da mali dedi i babi u Vrbasu >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << nije rekao kako bi opet u Farkaždin, pa šta ti je tamo toliko lepo?... „Tamo imam Lovćen...“ – „Lovćen!?“ Šta je bilo? Deda i deda stric namamili su ga da im pravi društvo, a kupu toluzine, koja jeste dominirala utrinama, u njegovu čast nazvali su Lovćen.

Đetića je, kad je ovome bilo četiri ili pet godina, Karči iskušavao i u svojoj avliji: „Au, Ognjene, smrkava se, a ja nisam namirio, ne bojim se ja da odem pod slamu, ni u baštu, a opet, volijem kad sve to uradim za dana... Nema tamo ništa, samo opet, lepše je kad čovek po pomrčini ne ide sam...“ - „Našo si mene, koji se bojim možda više nego ti!“

Dvadesetak godina kasnije će, isto tako ozbiljan kakav je bio podno Lovćena, kazati petogodišnjem Živi, unuku svog rođenog brata, nešto u najvećem poverenju. Živini su bili zaklali svinje, Karči je tu pomagao i ručao, a Živi je nasamo u po glasa kazao: „Znaš šta, ne mora niko da zna, ja sam jednu šunku odno u moju sušaru...“ Oštećeni je u taj mah upalio avliju trčeći koliko ga noge nose ka svojima: „Ljudi, deda-bata nam ukro šunku!“

Između šala, smeha i pesme, provlačila su se - neosetno, kao magla kroz plot, između kupa toluzine, ograzine, repinog lišća, i kamare pleve - godišnja doba i godine. Udaljila su se Božićna jutra kad bi kraj tek odmrznutog prozora promakla Karčijeva šubara: svrati svaki put po horovođu, pa će obojica, u kožnim momačkim čizmama, kroz sneg, pravac na crkveni tavan. Tamo ću među drugim glasovima, osim raskošnog basa čika Veljka Paunovog, uspevati da razaznam još samo babin glas, i Karčijev isto tenor, koji je u visini zvonio ruskim srebrom, odakle ovo dolazi, nemamo valjda kakvu rodbinu u Pridnjestrovlju ili tako negde?

Kao sredovečnik, već sed, ali uvek obrijan, imao je aparat za merenje krvnog pritiska, imao je već i naočare, koje je bio poneo da mojoj babi izmeri pritisak. U to vreme Farkaždin je, gle, imao lekara, Branka, dobrog čoveka iz Kragujevca, tamnoputog i sedokosog, uglavnom, Karči kaže strini da joj je pritisak kako treba, skida slušalice, a pacijentkinja će, poduprta velikim jastukom koji je čini još sitnijom: „Ju, znaš da te stvorim ko Branka!“ Na to će pecnuti, pakujući aparat u kutiju: „Samo nema on moje znanje!...“

Kao i svi paori koji su decu dali u školu, i moj stric je morao da radi iako je prevalio šezdesetu. Njegova mati Spasinka mi je pričala kako se jedne večeri zadržao dugo u polje, svi legli, ona ne spava: „Stojim na sokak, pa izgledam, smrklo se uveliko, ne čujem naš traktor, da mu se nije štogod desilo: sad je već i on star!“

Kad ga se spomenem zamiriše oko mene Tamiš: vučemo zagažnju iščekujući da neki krupniji komad udari, u kom je slučaju dižemo pre nego što završimo met (met je rastojanje od mesta na kojem je zagažnja razvučena u vodi, do mesta gde će biti izvučena: dojnjaka ide po dnu, oba štapa klize kroz mulj, i ako ne naleti neki tamiški kapitalac, koji možda ima po kile, ili kilu, onda se zagažnja izvlači u plićak, ili na obalu, vade se kesege i možda jedan bandar, mreža se trebi od granja; nađe se tu i rak, koga moj deda bekendom itne ustranu ne propustivši da ga ukori: „Ješ ljude!...“).

Ili se odjednom, opet,  bere vinograd, ne, već je i kraj novembra, sečemo čvarke na astalu u šupi, zasukani su nam rukavi, ali nam nije zima, i dok dlanom o dlan, zvoni jutrenje – Božić!

Nije nam Karči dugo bolovao, možda za nas nije ni dovoljno, odneli ga za bolnicu, doneli ga iz bolnice, nimu je dobro, i odjednom ga nema, moja mati je izrazila zajedničko čuvstvo: „Ko da nam ga neko ukro!“

Lopov zna se ko je. Zaborav će bez žurbe, ali i ne kasneći nikad, nadvladati i prekriti sve glasove, sve uspomene, šale, prizore, zdravice, bacanje poslednjih snopova žita na već previsoku kamaru, prekriće i kišu koja te sa njive vrati kući, kavanog, i miris pokislog pokrovca koji se suši pored šporeta, zaborav je kao i kazino uvek na dobitku, ali mu, baš zato što smo stalno na njegovom terenu, moramo ponekad uzeti bar jedan bod.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...