Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 11.Jun.2017, 18:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Bič božiji I

Dobro te se nismo razvili u veće nasilnike, već sam rekao da je svako muško čeljade starije od sedam godina bilo naoružano brisom kupljenom na vašaru, ali je svako od nas imao i barem jedan bič. Tek poneko domaćinstvo imalo je i pravi bič, sarački opleten, četvorostruko, a samo je svinjar imao profesionalni bič, dugačak i težak, zato i ima kraće bičalje, debelo skoro kao sapište za vile, i možda isto od jasena. Bičem svinjar preti svinjama koji bi da se odvoje od bližnjih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << puki fijuk i pucanj uprazno obično bude dovoljan, pa do telesne kazna i ne dođe, uostalom tu su kere, pulini koji vode računa o disciplini i simetriji. 

Glavna funkcija svinjarskog biča jeste da najavi njegov službeni prolazak kroz šor - ko ne istera svinje u taj mah, kao da je izgubio jedini voz, tog dana će imati sam da rani svinje u oborcu i da ih poji, da barem jedared počisti oborac, ali da se vratim ja onome od čega se živi.

Bič.

Delovi biča: već pomenuto bičalje, zatim radni deo, koji može biti od ličine, kudelje ili od kože, i švigar, raščešljani deo ličine dugačak osam santimetara. Ti će se santimetri krzati i nestajati sa svakim pucnjem. Telo biča se ispod rašalja, na vrhu bičatljeta, a iznad najbližeg čvora na grani debeloj kao prst, veže, istim onim čvorom kojim se vezuju i štranjke; najprimitivniji bič deca prave od dve struke, njime teraš muve, ali je bolji onaj u koji upredeš još jednu nit, pa podseća na povodac i na pajvan.

Kamdžija je bila kupovna i nijedno dete nije ni sanjalo da je ima, ona je bila isto na bičaljetu od domaće flore, ali je bila od kože, vretenasta i svetlo žuta kad je nova, a sve tanja i sve prljavija kako bi koje godišnje doba minulo, dok ne bi poprimila boju zemlje: od blata si sazdana, u blato ćeš se jednog lepog dana i vratiti. Živopisnija je ako joj se stavi i crvena gomba.

Svaki je i fijakerist imao kamdžiju, ali uz karuce ti nisu išle ni makar kakve uzdice, a kamoli bičalje od bresta: u meni nezamislivoj radionici za tu je priliku pravljen trskovac, savitljiv i fabrički išaran prut, nalik na današnja udila, umalo ne rekoh kupovna, jer su odavno sva kupovna. Bio je sav u jarkim bojama, lično tubim najviše žutu i crvenu, a sve su boje bile stisnute jedna uz drugu toliko da si mogao videti sitne varnice; trskovac se odsekao od svega što ga je okruživalo, smišljen da ide uz lepo ofarban fijaker, nadmašivao je i ovo paradno vozilo, šarenio se kao da je sad stigao sa bazara iz „Hiljadu i jedne noći“. Za trskovac je na desnoj strani fijakera postojala posebna metalna da kažem taška, nalik onima ispred državnih nadleštava u koja se pobode zastava.

Sad mi se pričinjava da je postojao i trskovac za decu, umanjena replika pravog, a priviđa mi se zato što je zacelo postojala kriva palica za decu, svečana, otmenije našarana nego trskovac, vukla je više na suro, da ide uz mornarsko ili drugo odelo kad elegantni vlasnik sa svojih pet leta pođe na plac, u crkvu i uopšte kad di god makne.

Od čega li je mom pradedi njegov otac zvani Daca, sa kratkim „a“ (kako posle njega nikog nisu zvali, ni iz moje familije, ni iz bilo čije) napravio prvi bič, ako nauka još nije bila izumela ličinu? Ličina se pojavila kad i kosačice-samovezačice, kupovana je na kalemu koji se vrteo unutar naše „melihar“ mašine: čim bi snop dostigao određenu težinu ili obim, nisam ciguran, tzv. vezač bi napravio čvor, a sekač bi presekao ličinu, snop bi sam ispao na štrnjiku, moj je zadatak bio da sa metalnog ergonomskog sedišta (moglo je dobro da te opeče, takva su bila onda žarka leta), na vrhu mašine koja je imala i krila, motrim da nije bacila koji nezavezani snop, tada bi se na moj uzvik zaustavio četvoropreg koji neko napred vodi držeći jednog konja za spoljni deo kajasa.

Za vezivanje snopova toluzine, ograzine ili sirka i nakon pronalaska ličine korišćena su uža, u pismenom zadatku je svečanije i pravilnije reći užad, ali se van škole nikome nije omaklo „d“ na kraju. Šta ti radi deda - plete uža. Uža se pletu od oštrika, koji si sekao u ritu; od oštrika si već tamo, pokvasivši šuškava stabla, pleo pra-uža da bi i sam oštrik bio uvezan u snopove: kad bi docnije deda raspakovao snop, ono prvo uže izgledalo je staro i umorno, kao venac od ivanjskog cveća koji dugo stoji na kapidžiku, ono kao da je predak svakom novom užetu koje izlazi iz šaka i pazuha onog ko se latio pletenja.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...