Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 02.Dec.2017, 13:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Before and after

Kao pioniru mi se nije dopadalo što smo bili nekako obični, da ne kažem baš osrednji: niti smo bili bogati, pa da nam komunisti sve to, teško i dugo sticano, za pet minuta otmu, niti smo bili toliko siroti da nam država, pobednica nad Trećim rajhom i nad klasom eksploatatora, dodeli zemlju oduzetu od domaćih spahija zvanih po sovjetskom uzoru kulaci! Nego su moj deda i njegov brat Mila, kad su se odelili, imali po desetak lanaca, i čak ni miraz prve posleratne snajke, u kojem je bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i pet lanaca zemlje, nije nas doveo do maksima, a maksim je bio ravno sedamnajs lanaca.

Kako su naši najviši rukovodioci izračunali da je toliko zemlje cakum-pakum za porodicu, nezavisno od broja njenih članova, pitao sam se sve dok nisam savladao mere za površinu, sedamnajs lanaca bilo je, gle, tačno deset hektara, tako je revolucionarna socijalistička vlast poslala omaž decimalnom sistemu, a moj baba će obrađivati njive svoje baba-tetke, više da bi spoznao kako se oseća savremeni najkrupniji veleposednik, nego zato što mu je dodatni napor donosio opipljivu korist.

Samodovoljni smo i umereni bili toliko da smo živovali izvan čarobnog sveta trgovine, bezmalo ništa nismo imali da prodamo radničkoj klasi i poštenoj inteligenciji, a kupovali smo samo ono što zaista kraj najbolje volje nismo mogli da proizvedemo: gas, so, pirindžu, šibice, koje su se zvale mašina... Pa ipak, bilo je poslova i momenata kad naša radna snaga nije bila dovoljna, ako kukuruz treba dvared da se okopa nisi mogao da računaš na mobu, svi tvoji rodovi i komšije u istoj su misiji, nego tražiš nadničare i namah si isto kao neki fabrikant, gledaš da dnevnicu držiš na najnižoj mogućoj grančici, da uraniš, i da radene, ako su iz Jamura, ne isplaćuješ svake večeri, jer će već prvi honorar nekolicinu učiniti ravnodušnima prema daljem sticanju.

Na berzi sezonskog rada bile su bračne drugarice proletera zaposlenih u zemprozu, kao Nina i Roska, i Romi kojima je to bio redak petak kad imaju obezbeđen kost (kostiranje) i dnevnicu. Baba bi se pogodio sa šestoro njih, na primer, ali bi već prvog jutra neko izvrdao da pođe upolje, ni mu je dobro, još od noćaske, ostali bi, nevoljko, ipak poustajali i posedali na kola, turobni kao da će biti odvezeni na odsluženje kazne.

Zemljoposednik i njegovi određuju tempo, nadničari su dužni da drže korak, ali ne vide zašto bi se mučili sa svakom žilom proklete zubače, nisu radi ni da se sagibaju zbog najneznatnijeg zaparka, udaraju bezvoljno između tankih i još bledih stabljika kukuruza, odsutno, kao galijoti po talasima; ja sad, kad kosim travu u dvorištu, travu koja je simbol našeg privrednog kraha i kojom neću hraniti nikakvu marvu ni živinu, vidim koliki je podstrek samo vlasništvo: sa koliko su tek poleta moji pradedovi kosili žito, dok su prababe, tada nove mlade, rukovedale, jer je svaki snop značio opstanak i blagostanje, doklen bezemljaši, nevični paoršagu i vekovno odmaknuti od svrhe okopavanja, šta su mislili: kad će ovo sunce već jedared da se prepne, pa da krene šreh i nadole prema Perlezu, kad misli da lakšava?...

Došao bi žuđeni, ali i kritični momenat: i poslodavac i najamnici u sebi procenjuju hoće li okopati svako još po dve vrste, ili je radni dan pomalo naglo, ali zasluženo završen, tja, još ima vedla, i ako se sad prekine biće eksploatatoru žao što dan i plaćenici nisu u celosti iskorišćeni, a opet, ako naloži da se krene još jedared tamo i natrag, uhvatiće nas noć...

Da sutra zajtra ne bi u Jamurama bio masovno bojkotovan, domaćin zapoveda da se pođe kući. Što nemam makar fotografije before and after, kako izgledamo ujutru, kad polazimo, i kakvi smo kad se vraćamo: čim konji izvuku kola na leniju i uhvate pravac ka selu, zaori se pesma [avoj Duško…], posle večere nekolicina ište novce za taj dan, to su kandidati za sutrašnje odustajanje, iako su se pogodili za celu nedelju, šta možeš, platiš im, računaš sa ovima još neisplaćenima, valjda će želeti da zaradu makar udvostruče.

Sutra ujutro, opet buđenje, nagovaranje i izgovaranje, četvoro ipak nastavlja sezonu, u istom stilu, bez ikakvih udarničkih pretenzija, zašto bi se radovali radu na tuđoj njivi, na nju će se, jedva prepoznatljivu, vratiti kad bude berba, odlaziće na svojim taljigama, noću, da sakupljaju pabirke, a greškom i neku gomilu obranih klipova koju vlasnik nije prethodne večeri odvukao u svoju kotarku.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...