Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 22.Maj.2020, 16:45

Ljubomir Živkov: Bažbaš

Piši kao što govoriš, a ovako smo govorili: bažbaš! Ko zna u kom ću uzrastu shvatiti da je reč dvosložna, da je “baš” udvostručeno sa zadatkom da pojača značenje – kud odlaze, u koji nevidljivi zimovnik, reči koje su naizgled odslužile svoje? Jer, po mojoj evidenciji, nijedna reč nije nestala, samo je sklonjena dok opet ne ustreba, kao što dvoroge vile zadenute za gredu strpljivo čekaju žetvu, kad će one biti potrebne da se bacaju snopovi.

Bažbaš se čulo >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << svakodnevno, značilo je “zaista”, i ja da sam prevodio Sveto pismo na srpsko-hrvatski verovatno bi čitaoci svaki čas nailazili na “bašbaš, bašbaš vam kažem”, ali je upotrebljavana i kao sinonim za zauvek: nekome nešto daš, što je bilo izuzetno retko, i taj te sa radosnom nevericom pita: “Bažbaš mi daješ?!” Ako darodavac ponovi reč, desio se nepovratni čin.

Ono što je u crkvi “amin”, ili što je na kompjuteru “enter” to je za nas bilo bažbaš, ono što je pečat u dnu dokumenta, to je bašbaš u govoru. Kad sam reč prvi put čuo zvučala je kao rovaš, pa kao udbaš, pa kao duplaš, plug, uglavnom sam je shvatio kao imenicu, i tražio sam joj obličje: mogla bi da označava čoveka, sa brkovima, u čizmama pored kojih povremeno švićne korbačem.

Od Dragana iz Beograda, i njegovog brata Jovice, koji su dolazili kod Grujni, naučio sam sinonim za baš-baš – zaista; moja sestra Dragana, isto naravno iz Beograda, upitala bi “izistinski?!”, i bilo je jasno da deca iz prestonice sa svojim zaista i izistinski misle isto što i mi kad kažemo bažbaš.

Nisam bažbaš nikad napisao u pismenom zadatku, nisam bio siguran kako se piše, a već sam je bio žigosao kao starinsku i samim tim tugaljivu, možda je reč imala i svoj gradski život, ali o tome nisam imao nikakav naučni dokaz, u knjigama koje sam pročitao nisam na nju naišao, a pročitao sam bio i “Sentimentalni odgoj”, pročitao sam ga jer mi se moglo, znao sam da čitam, a uživao sam koliko i sluga iz “Mrtvih duša”, kome je bilo svejedno da li čita molitvenik, roman ili udžbenik iz hemije: bažbaš se ni u tako debeloj knjizi nije pojavilo.

Kuda idu i u kakvoj turšiji čekaju svoju priliku reči kojih se stanovništvo neosetno, ali odlučno odreklo: zar prostulja, fandrokaša i ždera danas ima manje nego nekad? Gde je to tavorište reči, ali gde je pogotovo i njihov izvor: taj zmajmikul, nepropir…?

Moj brat Perica služio je vojsku u Sarajevu: nisam siguran da li je išao kući na redovno odsustvo, ili je odslužio svoje sasvim, uglavnom je sa njim pošao jedan drugi Banaćanin, na vanredno ocustvo, stigla u kasarnu depeša da mu je otac umro: blagovremeno je bilo utanačeno da mu njegovi to pošlju pred Svetog Nikolu, ili i ranije, ako mu tamo bude zdravo zamuka, što će već razumeti iz njegovi pisama…

I dva ti druga počnu da piju na sarajevskoj železničkoj stanici, ponesu jednu flašu, RR, da im se nađe u vozu, slože neki dvoglas u kupeu ukrašenom crnobelim slikama Bleda, Bohinja i Ohrida, u Beogradu popiju po jednu i na glavnoj i na Dunav-stanici, stignu vesela braća u Orlovat, koji je tada bio kao Vavilon, žene sa cegerima, unezverene da ne sednu u pogrešan voz, paori koji moradu u katastar, ili kod lekara, jedni pratu goste, drugi čekadu, izgubi Perica u tom kolopletu svog pobratima, i onda ga ugleda uplakanog i istrežnjenog, šta je bilo: “Bašbaš mi umro baba!”

Kobojagi koje je sa njima pošlo iz kasarne, držalo sa njima korak u maglom obavijenom Sarajevu, koje je kao slepi putnik bilo sa njima u dva voza, na orlovatskom peronu je nestalo kao utvara, neće ga biti ni kad vojnik stigne kući, gde u predsoblju već sede gologlavi stariji ljudi.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...