Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 22.Jun.2019, 12:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Ah, helidoni mou

Na telegrafskoj žici razvučenoj između krova kuće i letnje kujne stoje dve laste, vi ste, bez uvrede, neka sitnija sorta, ili ste se tu, u štali, rodile, i sad ste aterirale, ako se tako može reći, a ne može, jer je u korenu te reči ova naša mati, Terra, koja je za Kocbeka slatko tamno zrno među zrnima, a čijom je dubinom zbunjen, vi ste pristale na prvu vodoravnu podlogu koju ste ugledale, i tu prikupljate kuraž da nadletite Zeleni sokak, možda čak i Utrine?

Lastavičjem >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << rodu, kao i drugim selicama, zar ne dugujemo izvinjenje zbog istrajnog neudubljivanja u tegobe i opasnosti leta nad Sredozemnim morem, gle, dvaput godišnje ga prelećete, kao ljudi koji uživaju penzije od dveju država, pa žive pola godine u domaji, pola u prekomorskoj zemlji.

Jesu li laste, ove koje sad izleću kroz mračan prozor štale, naše stare laste, ili je taj smeštaj zapeo za oko došljakinjama koje sa našima nisu u krvnom srodstvu, a koje su, nadlećući i druga moguća noćišta, u jednom trenutku prelomile - ovde ćemo.

Ali sa prethodnima šta se u tom slučaju dogodilo, na kojoj geografskoj širini, pri vetru od koliko bofora? Za laste važe iste mere kao i za lađe, jer i jedne i druge preleću more, prepneš se na vr slame pa te iznenadi vetar, koliko se jače čuje i oseća nego u avliji, a kako je tek leteti uz njegov fijuk, koji te ako imaš sreće nosi kud želiš, ali koji može naprečac da se okrene protiv tvog jata i protiv tebe, sitne jedinke u letačkoj formaciji! Da li to što su toliko tanušne, ili što im je ime ženskog roda, gledam na njih kao na dve ptičje švigarice, a to su možda dva brata zulumćara, koji već imaju maloletnički dosije u zajednici…

Bih li voleo da čipujem laste, ili je lepše ako ne znam da li spomen na moju štalu leti sa njima iznad talasa od kojih vetar pravi ovčice, neponovljive, a opet uvek iste snežnobele pramenove? Dok u Maroku slušaju ono što imam peva za večernju molitvu da li se sećaju debele grede koja drži na okupu štalu, kuću i njina gnjizda? Ko može reći da nije moja lasta ta koja je viđena nad Grčkom, a o kojoj peva Giorgos Dalaras, ah, helidoni mou, lastavice moja, kako možeš da letiš po tom crnom nebu!

Iz prohladne pomračine prazne štale dopire zvuk, nevidljivi uređaj upozorava da mu se baterija opasno ispraznila, pi-piii-pi, uvek isti ton i sa pauzama koje traju uvek isto, priviknem se na mrak, pa to je ptiče ispalo iz gnezda, vratim ga na jedvite jade gore, ali istog dana ja moram na put: hoće li se kroz otvoren prozor na vreme vratiti roditelji, mrva je ko zna koliko dugo pre mog proizvoljnog i nezajamčenog dolaska slala svoj besprekorni S.O.S., pre dvadesetak godina, dok su mobilni telefoni još imali zelenu lampicu, pravougaonik malo deblji od trepavice, koja je treptala ako si imao mrežu, uhvatio sam na delu dizajnere, da su plagirali boju i učestalost svica koga sam ne jednom posmatrao kako izigrava zeleni svetionik u već crnom moru trave, kapital, ko ga ne zna skupo bi ga platio, ne libi se da pljačka svice, a evo sad i malu lastu u životnoj opasnosti.

Sunce koje je bilo visoko nad Zemprozom već se spustilo ka severnom Perlezu, laste, dosad zainteresovane za sve tamnije oblake nad Kovačicom, a koji se prostiru možda i do same Crepaje, sad su obe okrenute ka Zapadu, ne treba im agencija da ih vodi na Santorini, da tamo, all inclusive, uživaju u zalasku sunca: dve lastački, dve institutki iz ruske književnosti, čak i ovako mlade znaju da je taj trenutak jednako lep i iznad Vune, ili iznad Panićove odaje.

Dok smo kraj otvorenog kovčega moje majke (bilo je to njeno poslednje podne u sobi gde je rodila troje dece) čekali da dođe popa, kroz otvorena vrata doletela je lasta. Krupnija od drugih, ili nisam nikad izbliza video lastu, nikad mi nije bila nadohvat ruke, i nikada nije nijedna lasta zalutala u kuću, pa još ovako punu ljudi, prošla je nisko, kroz špalir i kroz prigušeni žagor na verandi, pa je nadletela još više duša u predsoblju i obrela se u prostoriji koja gleda na sokak; nimalo uspaničena napravila je dva ili tri spora kruga po sobi, očevici će pre kazati oko pokojnice, podigao sam firangu i lasta je iznad upaljene sveće mirno, kao da je to tačka koju smo imali pripremljenu, izletela u avgustovsko podne: o lasti se obično govori kao o prvoj, ova je bila poslednja.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...