Izvor: Politika, 21.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubitelji nižeg cenzusa
Mnogo volimo da učestvujemo. Dođemo na stadion da gledamo, ali smo onda nezadovoljni što samo gledamo, pa postajemo "dvanaesti igrač". Hteli bi da igramo, "da pomognemo našima", utrčavamo na teren ili se obračunavamo sa njihovim "dvanaestim igračem". Prosto rečeno, ne umemo da gledamo. Nekako je slično i u politici: ili nas uopšte ne interesuje, a ako nas pak interesuje, onda bi svi nekako da budemo glavni igrači. Čim je dopušteno, napravismo nekoliko stotina stranaka. Tako smo postali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedna od onih retkih zemalja u kojoj može da se kaže "Dva čoveka, tri stranke"!
Veliki igrači ne trpe konkurenciju i nastoje da je eliminišu kad god je moguće. Zato je i usvojen visok cenzus. Veliki su se lako oko toga dogovorili. I uopšte, veoma je zanimljivo kako se naše tri najveće stranke lako dogovore oko svega što je isključivo u njihovom interesu. Oko ovog cenzusa velike su podržali oni malomisleći istraživači koji su ubeđeni da ono što važi u Rimu važi i u Donjoj Prćilovici, kao i dosta onih čauš analitičara koji nastoje svakim svojim činom da pogode misli i želje svojih mentalnih gospodara. Tako im i ovoga puta čine lošu uslugu.
Postojeći izborni cenzus je prevelik, ide na štetu malih stranaka, a ne odgovara ni demokratiji, ni velikim strankama. Politički je bolje da su male stranke u parlamentu, a ne "na ulici" (pogotovo one radikalne, ratoborne). U parlamentu postoje pravila, a na "ulici" je sve drukčije! Zar nije demokratičnije da interesi i vrednosti desetine hiljada građana budu predstavljeni u parlamentu, a ne na ulici ili gde već.
Najzad, ne stoji ni krucijalni argument ljubitelja visokog izbornog praga, da ta visina smanjuje broj političkih stranaka. Možda je to tako u nekom racionalnijem svetu. U nas stranke traju sve dok ih ne zaborave ili gde zature i oni koji su ih osnovali, a one čak i tada postoje u nekom tamo Registru. Doduše, treba priznati da naizgled visok cenzus dovodi do smanjenja broja stranaka zastupljenih u parlamentu. Samo naizgled, jer naša politička praksa i to demantuje. Kešaju se "mali" na "veliki tramvaj", a kad prođu parlamentarna vrata, opet oni zaigraju svoju igru. Ali i tome se staje na rep. Poslanici, po sada usvojenom ustavu, su partijski a ne narodni, skupština je partijska a ne narodna.
Šta mogu da urade male stranke u uslovima lošim za preživljavanje? Sklapanje političkih saveza, tj. pravljenje koalicija je najracionalnija odluka, ali ni to ne može svako. Izglednije su neke druge opcije, pa tako male stranke mogu da nestanu (da se rasformiraju, da zamru, da se preimenuju ili naprave novu stranku, da prestanu da se bave politikom, da se pojedinačno prišljamče velikima, da pojedinačno iskoriste partijske veze...); da se utope u velike; da postanu nevladina organizacija ili šta već; da tavore, uz nadu i čekanje "prilike"...
Među malim strankama treba razlikovati one koje su "premale" i one koje su "male", a koje se same ili u koaliciji, vrte se oko cenzusa i tu negde oko 150.000 glasova. Faktički, ovde i nije reč o malim strankama, pogotovo kada su one socijalno i programski utemeljene. To jest, kada privlače tačno određene socijalne grupe, zastupaju tačno određene interese i imaju definisanu, prepoznatljivu, homogenu ideološku orijentaciju. Pa čak i izvan ove argumentacije. Treba, na primer, biti bespoštedni krajnji politički utilitarist pa tvrditi kako je dobro da stranke kao što su SPO, Građanski savez, G17 plus, Liberalno-demokratska partija ili Čankovi ligaši – ostanu izvan parlamenta. Ove stranke imaju šta da kažu i imaju one u čije ime treba nešto da kažu. Sa cenzusom od tri odsto one bi to mogle da čine u parlamentu, ovako imaju šanse (pre svega kroz koalicije) da preskoče prag, ali i da se sapletu ili budu sapletene!
S druge strane, od stotina onih zaista malih a često i u svakom pogledu minornih stranaka, od kojih će sigurno nekolicina da se pojavi na izbornim listama, niti šta treba tražiti, niti šta očekivati. Njihova svrha je da budu Babaroga-argument za one koji tvrde kako imamo premnogo stranaka i kako bi u parlamentu bio haos ako bi, na primer, za sve važio tzv. prirodni cenzus. Što bi bilo strašno ako bi jedno poslaničko mesto imala svaka stranka koja uspe da dobije 15.000 glasova (kažimo da je to neka prirodna granica). Pa imali bi u Parlamentu 12 ili 13, a ne osam ili devet, koliko ćemo ih sada imati, na ovakav ili onakav način (koalicije, "kešanja").
Najgora je varijanta ona koja se mogla čuti: Pa dobro znamo da oni neće proći cenzus ali oni imaju ljude, kadrove. Oni su zaslužni, oni su pre 5. oktobra, oni su posle 5. oktobra... Pokojni premijer je uvažio sve te zasluge i sve te zaslužne i više nego što je trebalo. Samo su mu visili o vratu, otežavali i običan hod napred, a kamoli onaj potrebni ubrzani i željeni. Pa dosta je! Dosta je "solunaša", "prvoboraca" i sličnih prošlih avangardista. Demokratija potražuje nešto drugo.
Može se reći da su male stranke "zaslužile" to što im se sada dešava. Mala stranka koja nije mogla da preskoči izborni prag, ni da nađe mladoženju koji će je preneti preko praga, a pre toga nije uspela da se izbori za sniženje cenzusa, time je samo "dokazala" da nije u stanju da se kvalifikuje za "parlamentarnu igru". Takva stranka je onda deo vanparlamentarne opozicije i njoj preostaju samo vanparlamentarni oblici političkog aktiviteta. Ako neko nije pokazao sposobnost kao političar da se kvalifikuje za parlament, ne može se očekivati da nakon toga učestvuje u izvršnoj vlasti – kao političar. Druga je stvar sa ekspertima koji po ekspertskoj liniji ulaze u vlast. Ali, zalaganje da se neuspešni političari nađu u izvršnoj vlasti je recidiv onog starog pravila iz prethodnog sistema – "loš rad garantuje karijeru".
Ako svetom Georgiju ubiju aždahu, s kim će da se bori, kako će da dokaže svoju svetost. Ne daj bože da je krvožedan. Zato, ne uzimajte malim strankama politiku, a ni njihove lidere u vlast! Opasno je i jedno i drugo.
Sociolog, Institut društvenih nauka u Beogradu
Srećko Mihailović
[objavljeno: 21.11.2006.]
