Izvor: Blic, 17.Feb.2014, 13:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubiša Samardžić: Vreme ovo ne razumem
Beograd Jugoslavija je bila država koja je shvatala veliku snagu i veliki značaj kulture, a samim tim i filma. U kinoteci je osnovan Ljubišin legat
Tim rečima je Ljubiša Samardžić, na svečanosti u Jugoslovenskoj kinoteci prilikom osnivanja njegovog legata i obeležavanja 55 godina umetničkog rada, pozdravio prisutne. Popularni Smoki sva svoja priznanja zaveštao je Jugoslovenskoj kinoteci, odnosno darivao pokoljenjima osnivajući legat. Dobitnik je niza domaćih i stranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nagrada, među kojima su venecijanski „Zlatni lav“ i šest „Zlatnih arena“.
Festival u puli
Crni Roko
Serija „Kuda idu divlje svinje“ i uloga Crnog Roka je kultna. „Radnja je smeštena u vreme Drugog svetskog rata, ali prikazuje događaje iz perspektive onih koji u ratnom haosu vide priliku za zaradu“, kaže Ljubiša.
- Ne znam da li se danas može uopšte na pravi način razumeti, sagledati šta je i kakav je bio Filmski festival u Puli, šta je značio. Jugoslavija je, uprkos manama, bila fascinantna zemlja. U njoj su se prožimale različite vere i kulture, stvarajući novi kvalitet. Krenulo je na krilima pobede fašizma, odnosno svesti o potrebi za antifašizmom. Kada su Staljin i Rusija hteli po svaku cenu da Jugoslaviju stave pod svoje, veliki političar Tito je, između ostalog, poslao Velebita u Ameriku. Njegova je poruka bila - spremni smo da budemo neutralna zemlja. Dobio je podršku koja je značila i 25 milijardi dolara i počeo je da gradi zemlju.
Izgradnja zemlje nije podrazumevala samo građevine već i vrednosni sistem, čitavu strukturu usmerenu na običnog čoveka. Shodno tome, u svakom malo većem mestu nicali su i domovi kulture. A film je bio - FILM.
Jugoslovenski glumac
Biti jugoslovenski glumac značilo je mnogo, veli, a na krilima popularnosti jugoslovenskih TV serija vrata su mu se, kao producentu, u Mađarskoj širom otvorila i mnogo kasnije, kad Jugoslavije već više i nije bilo.
- Pulska Arena, odnosno Filmski festival u Puli je bio mesto gde se sabiralo po trideset, četrdeset filmova rađenih s punom posvećenošću. Danas se filmovi prečesto rad ad hok, ponekad i skaredno, neprofesionalno. Vreme ovo zapravo ne poznajem i ne razumem, iako u njemu živim.
Tamna strana
Tamna strana Jugoslavije, kada je o kulturi reč, bile su izvesne ideološke komisije koje su se, ispostaviće se, brukale mereći čuvenu podobnost umetničkih dela. A jedan od tih slučajeva odnosio se i na „Jutro“ Puriše Đorđevića s Milenom Dravić i Ljubišom Samardžićem, kad su oboje nagrađeni u Veneciji 1967.
- Nagrada u Veneciji je bila iznenađenje. A „Jutro“ je bio film kojem se u Jugoslaviji sudilo, kao što je bilo i drugih filmova kojima su presuđivale ideološke komisije. S jedne strane grupa intelektualaca ga je branila, a druga, tvrdih ideoloških zagovornika, htela da mu odseče glavu. Film je sam po sebi bio veliki umetnički i brana je probijena.
Ponuda britanaca
Nakon nagrade u Veneciji, Ljubiša je dobio ponudu britanske kinematografije, producentske kuće iz Engleske, braće Roberta i Rejmonda Hakima.
- Trebalo je da odem u London da isprva tamo budem sam šest meseci da učim jezik. Garantovali su mi da ću dobiti dva miliona dolara. Ogroman novac. Nezamisliv za mene. Jugoslavija je tada bila zemlja koja je volela svoje građane, a ja sam se bio zaljubio u svoju buduću suprugu Miru i rekao sam - ne. Nisam, što bi se reklo, pao na novac niti sam razmišljao da, recimo, Miru privolim da dođe u London. Vratio sam se. Ubrzo, gotovo odmah, došle su ponude, uloge, filmovi, serije i moja karijera je krenula vrtoglavim usponom.
O ratovima devedesetih govorio je u medijima u više navrata kao o strašnoj pošasti, bio je, veli, na ispraćaju Borisa Dvornika, takođe velike jugoslovenske glumačke legende, osnovao je producentsku kuću u smutnim, teškim vremenima da bi i dalje mogao da se bavi umetnošću, a danas...
- Godine su godine, one donose svoje. U svakom slučaju, sanjam i dalje. I radostan sam što sam svoje nagrade ostavio Jugoslovenskoj kinoteci. n
Najčitanije SADA:
