Izvor: Politika, 23.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubazni čikica Dabić
Oni koji su sretali „komšiju Dabića” opisuju ga kao izuzetno kulturnog i učtivog čoveka. – Često su ga viđali u društvu mlađe ženske osobe
Stanari zgrade u Ulici Jurija Gagarina broj 267, u kojoj je Radovan Karadžić živeo u stanu porodice Maksimović, opisuju ga kao izuzetno učtivog komšiju. Često je, kazuje nam jedna od stanarki, umeo da joj otvori vrata, pomogne joj, a na kraju je i učtivo pozdravi. Ni jednog trenutka joj, veli, na pamet nije palo da je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljubazni čikica jedan od najtraženijih haških begunaca.
– Bio je, ako mogu da kažem, običan, da bi nekome zapao za oko, da neko posumnja... Privlačio je pažnju svojom pojavom. Duga kosa, na glavi šešir koji je menjao u zavisnosti od boje odeće koju je oblačio tog dana. Upoznao sam ga u liftu. Od tada smo se sretali samo na ulici. Čini mi se da me je zapamtio, pa mi se uvek učtivo javljao. Čak je, kao nekada davno gospoda, skidao šešir u znak pozdrava i poštovanja. Na licu mu se očitavala inteligencija i mirnoća. Teško da je takav čovek mogao nekako da povredi – kaže vidno uzbuđen Dragan Graovac, čuvar prodavnice smeštene nedaleko od zgrade u kojoj je živeo haški begunac.
U prodavnicu, u kojoj je Graovac radio, Karadžić je svraćao uglavnom sa kesama u rukama. Kupovao je, napominje Graovac, samo ono što mu nedostaje. Uglavnom kvalitetna pića. Svakodnevno, nekada i po nekoliko puta na dan, ovde je kupovao jogurt. Živeo je u komšiluku, procenjuje Graovac, oko godinu i po.
– Prema svim komšijama bio je izuzetno korektan. Sa decom je imao poseban odnos. Zbog bele duge kose i isto takve brade, deca su ga zvala Deda Mraz. Jednom sam ga video sa ženskom osobom, mnogo mlađom od njega. Pomislio sam da mu je to ćerka. Tek kada sam u novinama pročitao da ga ćerka Sonja nije dugo videla, shvatio sam da nisam u pravu. I ona je bila izuzetno ljubazna. Često su bili zajedno, a jednom prilikom sam je video da u zgradu dolazi sa detetom. Između ostalog, pamtiću ga kao čoveka koji gotovo nikada nije skidao šešir – ispričao je Graovac
Na priču da je Karadžić bio izuzetno ljubazan nadovezuje se i Milan Tomić, profesor fizike, koji trenutno, za vreme raspusta, u novobeogradskom bloku prodaje lubenice. Poslednji put je, kaže, haškog optuženika video pre petnaestak dana. Često bi se, veli, zadržao u razgovoru sa njim. Nekada čak i po sat vremena.
– Kupovao je kod mene voće i povrće. Govorio je čistom ekavicom. Potpuno je promenio dijalekt. Često smo razgovarali o filozofiji. Video je da me zanima ta oblast, pa mi je jednom prilikom čak poklonio knjigu „Dipra čakra”, indijskog filozofa – navodi Tomić.
Između ostalog Tomić će svog „komšiju” pamtiti po tome što je retko kada sagovornika gledao u oči. Jednom mu je, kaže, u razgovoru rekao da imao svoju ordinaciju i da je neuropsihijatar. Po voće i povrće je često dolazio u društvu mlađe ženske osobe koju je, kako kaže Tomić, predstavljao kao svoju suprugu.
– Fascinira me činjenica da ih je Karadžić 13 godina vrteo oko malog prsta. Išao je među ljude, držao predavanja, ali ga niko nije otkrio. Ne bi ga ni sada otkrili da ga neko nije izdao. Taj koji će uzeti pet miliona evra, kao nagradu zato što je izdao Karadžića, neće ostati neotkriven. Verujte mi – kaže Tomić.
Slobodno vreme, ako je verovati gostima i vlasniku bifea „Luda kuća”, nedaleko od zgrade u kojoj je haški begunac živeo, Karadžić je provodio baš ovde.
Mala kafanica, puna novinara i znatiželjnika. Iznad slike, na vidnom mestu, velike slike Ratka Mladića i Radovana Karadžića.
Bio je, kažu gosti, odmeren u komunikaciji sa ljudima. Najčešće je pio kafu i crno vino i čitao „Politiku”. Jedno veče, pre otprilike godinu dana, pojavio se na vratima lokala.
– Čuo je gusle, pa je poželeo da ih vidi. Seo je za sto sa guslarima. Gledao je u prostor iznad šanka, gde su se nalazile njegova i slika generala Ratka Mladića. Ko bi pomislio da je to glavom Karadžić. Jednom prilikom je uzeo gusle u ruke i zapevao. Ponekad je reči pesama zapisivao i u svesku. Rekao je da pesmu i srpske običaje moramo da prenosimo i na nove generacije. Naglašavao je da Srbija jedino tako može da opstane. Te njegove rečenice se sećaju svi – objašnjava Tomaš Kovijanić, vlasnik bifea „Luda kuća”.
Da bi dočarao, kako je rekao, plemenitost Radovana Karadžića, Kovijanić je mnogobrojnim novinarima i posetiocima ispričao sledeću priču:
– Tu na ovom drvetu, ispred mog objekta, nastanio se roj pčela. Jednoga dana, njihova kuća je pala. Ljudi su seli i većali hoće li pobiti pčele. U jednom momentu se, međutim, pojavio doktor David, odnosno Radovan Karadžić i rekao: „Stanite deco, greh je ubiti pčelu. Ona je blagodetna i treba je spasiti”. Ubrzo je od kutije napravio improvizovanu košnicu. Radovan nije otišao dok ni poslednju pčelu nije spasao – završava Kovijanić.
Miroslava Derikonjić
-----------------------------------------------------------
Gde su sve viđali Karadžića
„Pogledaj, zar ono nije tvoj prijatelj?”
Žena holandskog novinara pokazala je prstom kroz izlog restorana ka čoveku koji je sedeo za stolom u bašti.
Čak i s leđa, oblik njegove glave i seda razbarušena kosa jednog od najtraženijih ljudi na svetu mogli su se lako prepoznati. A kad je okrenuo glavu tako da mu se vidi profil, novinar je bio potpuno siguran.
Radovan Karadžić je pio kafu u jednom zabačenom restoranu na putu od Foče ka Gackom.
Bio je april 2005.
Malo potom, Karadžić koji je izgledao nervozno iznenada je ustao i sa svojom pratiljom otišao u crvenom mercedesu.
Ovako je Radio Bi-Bi-Si počeo reportažu o skrivanju Radovana Karadžića, koja je emitovana krajem juna ove godine i samo je jedna od niza sličnih priča koje su se pojavljivale u zapadnim i srpskim medijima u poslednjih deset godina.
Za Karadžićem se tragalo po vrletima oko Foče – kod sela Čelebići, u manastiru Ostrogu, u Hilandaru, u rodnoj Crnoj Gori, govorilo se da je odavno pobegao u Rusiju ili Belorusiju i da njegovo obezbeđenje bez teškoća likvidira agente CIA.
Tako je sarajevski nedeljnik „Slobodna Bosna” nedavno objavio, prenoseći izjavu Radomira Ćeranića – iz bosanske tajne službe – da su pronađeni samo automobil i oprema dvojice ubijenih američkih obaveštajaca, a da njihovim telima nema traga.
Novinar Bi-Bi-Sija je u pomenutoj reportaži pitao svoje izvore u Bosni i Srbiji da li se posle hapšenja Stojana Župljanina može očekivati i izručenje Karadžića i Mladića. „On je samo žrtveno jagnje”, rekli su svi izvori – treba pretpostaviti iz zapadnih diplomatskih krugova. „Oni nikad neće ni pipnuti veliku dvojku”.
Pre tri godine, očajnički poziv svom suprugu da se preda kako njegova porodica ne bi više trpela svakodnevni pritisak uputila je i Ljiljana Zelen-Karadžić, ali bez uspeha, a u javnosti se ustalio utisak da je Karadžić neuhvatljiv.
To je bila i potka za prošlogodišnji holivudski film „Prolećni odmor u Bosni” u kojem glavnu ulogu tumači Ričard Gir. Film je labavo zasnovan na priči grupe zapadnih novinara koji su tražili Karadžića po Bosni i uleteli u špijunsku mrežu laži i ravnodušnosti.
[objavljeno: 24/07/2008.]
