Izvor: Večernje novosti, 24.Avg.2014, 19:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubav i brak leče rane iz Goraždevca

PREŽIVEO je, kada su ga svi, gotovo, otpisali. Podneo je šest teških operacija. Četiri na glavi i dve na stomaku. Od sedam prostrelnih rana, posledice su - doživotne. On ih potiskuje. Želi sve da zaboravi. Da ga više niko ne upita: možeš li, još jednom, da ispričaš... On želi mir. Valjda mu je svega dosta... Sazreo je. Želi novi put u život. Posle svih izvojevanih bitaka on ima svoje snove i planove. Uskoro će da se oženi. U decembru očekuje prinovu. Bogdan Bukumirić! To je onaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << dečak iz Goraždevca koji je preživeo masakr na Bistrici. I, koji je, valjda samo bogomdan, da, danas, posle svega, kaže: - Srećan sam, jer sam živ. I, zaista, nema veće sreće! Kada smo ga pozvali za rođendan (pre neki dan napunio je 25 godina) nismo znali da je rešen da „olovom zalije prošlo vreme“. Ono vreme koje ga boli. Ne samo zbog povreda, već i zbog nepravde da se još uvek ne zna ko je pucao u srpsku decu. Kao da su sama sebe ubijala. Sve istrage su obustavljene. Nema počinilaca zločina! - Veliko poštovanje imam prema „Večernjim novostima“, koje su me pratile i pomagale svih ovih godina. Uz njih sam se, u najtežim trenucima, borio za život. Borio i izborio. Zato pristajem da ponovo govorim o putu koji sam prešao - kaže Bogdan Bukumirić. Povod je bio njegov 25. rođendan. Rođendan ovog mladog čoveka koji je paradigma stradanja srpskog kosmetskog naroda, ne samo u dve protekle decenije. Ali, povod je bio i oživotvorenje njegovog sna... Da živi kao njegovi vršnjaci. Da ima ljubav svog života. Porodicu. Povod je, zapravo, njegovo venčanje, kada će sa svojom izabranicom stati pred matičara.DA NIKO NEMA TAKAV PUT NIKOM na svetu ne bih poželeo da prođe put koji sam ja prošao - govori Bogdan. - A, opet, želim svima snagu, hrabrost i sreću, da svaku muku koja ih pogodi, prebrode. Sada kada je donekle sve iza mene, ja imam sećanje, ali nemam mržnju. Nemam je, jer je nikad nisam ni imao. Možda mi je i to pomoglo da budem spasen. Spasen i da dokučim punoću života, ljubavi i mira. Zbog tog mira, čuvam samo za najbliže radost skorog venčanja. - Taj san postaje stvarnost - kaže nam Bogdan, koji će u decembru postati i otac. - O tome... ma, nemojte sada... Pustite da sve prođe kako treba. Posle... posle vas zovem u goste. A sada, jedino što želim, i što želi moja Jelena, jeste - mir. Njegova je izabranica, čiju fotografiju ima na displeju mobilnog telefona, lepa Jelena iz Mačve, s kojom će ljubav krunisati brakom i roditeljstvom. Bogdan sve vreme potiskuje ovu priču u drugi plan. Pita nas: „Možete li vi da razumete taj osećaj... jedanaest godina nesrećan, a onda odjednom srećan? Ko to da razume? Ko da razume da se život odjednom toliko okrene?“ - Ko da potisne pamćenje na Goraždevac - govori nam Bogdan Bukumirić. - Svaki put zaplačem kada se setim. Do juče, može se reći, i nisam krio suze. Danas ih nikom ne pokazujem. One se slivaju u moju dušu. Zašto? Zato što moj prošli život i sve što sam preboleo, ne bi trebalo da ikoga koga volim boli i potresa. Sazreo sam. A, sa zrelošću je stiglo i to da od svojih rana zaštitim i druge oko sebe. Nije lako, ali je lakše uz nekog ko je odlučio da sa mnom podeli i tugu i sreću. Sreću sam našao sa Jelenom. A, kažem vam, Goraždevac me prati. Prelistavamo sećanja. Fotografije. Do ove, koja je nastala u vreme jučerašnjeg razgovora u našoj redakciji - nigde osmeha. Ni na jednoj. Na svakoj - sve proživljeno. U Goraždevcu, u trenutku kada su, avgusta 2003. godine, nečiji ludački rafali pokosili srpsku decu... U Peći, kada je Bogdan umesto prve spasonosne pomoći, pušten da gotovo iskrvari... U severnoj Mitrovici, gde anesteziolog Milena Cvetković traži helikopter da nasmrt povređenog dečaka hitno prebace u Beograd... Prelistavamo fotografije sa VMA. Četrnaestogodišnji dečak u komi, pod aparatima. Gotovo svi ga otpisuju. Malo ko veruje da mu ima spasa. A on se, poput feniksa, vraća u život. Sledi njegova borba i borba lekara, na tankoj ivici između života i smrti. Pred nama je, potom, njegova borba da, kada je već preživeo, dostojanstveno i živi. Bori se. Piše. Traga za počiniocima. Govori da žrtve traže pravdu: porodice njegovih ubijenih drugova Panta Dakića i Ivana Jovovića. Pisma upućena na stotine adresa, tokom protekle decenije. Piše ih na terapijama. Jednom rukom, donekle izlečenom. Bogdan Bukumirić, danas. Vratio se konačno osmeh na njegovo lice. Dosanjao je deo sna za koji se borio. Svoju ljubav koja će ga pratiti. Porodicu. Mesto na kojem su albanski ekstremisti pucali na srpsku decu- U pripremama smo, moja Jelena i ja, za venčanje - priča nam, ali prilično uzdržano. - Ona je devojka koja me razume. Još ne želim da je pokazujem. Strahujem. Dugo je trajala nesreća da bih mogao da kažem: nesreća je sasvim iza mene. Mislim na moje drugove, Panta i Ivana... Na sve što sam preživeo. A stvarno želim da jednom kažem: srećan sam, srećan. To će, verujem, biti kada dočekamo prinovu. Tada ću pozvati moje „Novosti“. Da zajedno proslavimo. ONI ŽIVE U MOM SRCU SVIMA koji su me pratili, hrabrili i pomogli da prebrodim najteže trenutke, želim da zahvalim - kaže Bogdan Bukumirić, onaj namučeni dečak, a sada mladi čovek spreman da na sebe preuzme brigu o porodici. - Hiljade takvih ljudi su na mom spisku. I sve bih, jednom, želeo da okupim. To, naravno, nije moguće. Ali, neka znaju da oni žive u mom srcu. Dok živim, i oni će živeti u meni.

Nastavak na Večernje novosti...