Izvor: Blic, 16.Apr.2010, 12:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Liste čekanja postoje svuda
Nijedan zdravstveni sistem u svetu nije savršen, niti postoji zemlja u kojoj su svi pacijenti zadovoljni. Većina sistema u Evropi je u procesu reformi, jer zdravstveni fondovi koji finansiraju lečenje pacijenata pokušavaju da nađu izlaz iz situacije u kojoj su pacijenti sve stariji i bolesniji, a lekovi i tehnologija sve napredniji i skuplji.
Održati sistem kao što je srpski, gde se izdvaja manje od 300 evra godišnje po glavi stanovnika za zdravstvo, nije uopšte lako, smatra >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RZZO) Svetlana Vukajlović.
Ona kaže da neprestano pristižu novi lekovi, novi ugradni materijali, nove metode lečenja, a novca u zdravstvenim kasama je isto ili manje. Tako se sve zemlje suočavaju sa pitanjem kako finansijski održati sistem. Većina sistema je u procesu reformi i promena, ali odgovora na ovo pitanje još nema.
U Srbiji oko 1,2 miliona ljudi ne radi, ne ostvaruje prihode i ne plaća zdravstveno osiguranje, ali ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu iz zajedničke kase. U ovu kategoriju spadaju najosetljivije grupe stanovništva. Prosečna zarada u Srbiji iznosi oko 30.000 dinara neto, što znači da je prosečno izdvajanje za zdravstveno osiguranje po zaposlenom 6.000 dinara mesečno, čime on pokriva zdravstveno osiguranje za sebe i članove svoje porodice. Prosečan zaposleni za ceo svoj radni vek izdvoji oko 2,5 miliona dinara.
- Ovaj iznos jedva pokriva troškove lečenja dijabeta, može da pokrije troškove za godinu dana dijalize ili pola godine lečenja od leukemije i drugih onkoloških oboljenja, a oboleli od hemofilije troškove svog lečenja ne bi mogao da pokrije za deset života. Zato sistem solidarnosti omogućuje lečenje najtežih bolesnika, redistribucijom novca od zdravih ka bolesnima. Ali, ovo se najčešće ne razume. Vrlo često se susrećem sa pitanjem: „Zašto da uplaćujem osiguranje kad sam zdrav" ili „zašto mi se ne vrate uplate kad ne koristim zdravstvenu zaštitu?". Moj odgovor je: A kad se razboliš? Onda je sasvim prihvatljivo očekivati da neko drugi za tebe plati - poručuje Svetlana Vukajlović.
U Srbiji postoji jedan fond zdravstvenog osiguranja, s čim su se nedavno složili i stručnjaci Svetske banke imajući u vidu naše prihode. Mnoge zemlje, međutim, lutaju od sistema do sistema, pa je tako Holandija pre nekoliko godina jedinstveni fond podelila na više fondova kako bi se povećala efikasnost. To u praksi nije uspelo ni Češkoj ni Slovačkoj. Sada su se holandska osiguranja sama udružila i formirala četiri regionalna osiguranja, a Slovačka se vraća modelu jednog fonda.
- I Evropska komisija je dala preporuku da se nacionalni zdravstveni fondovi ne cepaju, jer to u praksi nije dalo rezultate. Smatram da treba podsticati konkurenciju među zdravstvenim ustanovama. Ono što je najveći problem u našem sistemu jeste što te konkurencije nema, jer su svi lekari po zakonu o platama u javnim službama plaćeni jednako. Tako nema ni nagrade ni kazne i niko se ne takmiči u kvalitetu rada, već sve počiva na individualnom stavu menadžmenta ustanova - konstatuje direktorka RZZO.
To nije slučaj u svetu, gde se lekari plaćaju u skladu sa kvalitetom rada i obimom pruženih usluga. Ipak, ni to nije iskorenilo liste čekanja.
I pored dosta novca u budžetu, u Australiji, primera radi, sa izdvajanjem po glavi stanovnika od čak 3.128 dolara godišnje, postoje dugačke liste čekanja. Na primer, prosečno vreme čekanja na hiruršku intervenciju u Kraljevskoj bolnici u Melburnu iznosi 235 dana.
S druge strane, Holanđani su primorani da putuju u zemlje Evropske unije da bi dobili neke od lekarskih intervencija. U Španiju putuju zbog ortopedske hirurgije i te troškove njihovo osiguranje pokriva. Ista je situacija i sa hirurgijom kuka i kolena, gde pacijenti na prijem čekaju oko tri meseca. Na primer, uobičajeno vreme čekanja na operaciju kolena u bolnici u Hagu je 32 nedelje, što je delimično i zbog nedostatka lekara ove specijalnosti.
- Liste čekanja postoje svuda. Nismo jedini koji šaljemo pacijente u inostranstvo, jer neke intervencije ne mogu da budu urađene kod nas, kao što je slučaj sa kardiohirurškim operacijama. S obzirom na novac koji se izdvaja, srpski zdravstveni sistem nije loš - zaključuje direktorka RZZO Svetlana Vukajlović.
Nema novca za privatni sektor
Svetlana Vukajlović daje odgovor i zašto trenutni način finansiranja zdravstva isključuje privatnu praksu u sistemu zdravstvenog osiguranja.
- Za šire uključivanje privatnog sektora u sistem ugovaranja neophodno je uvođenje drugačijeg načina finansiranja. Sve dok nema konkurencije među državnim zdravstvenim ustanovama, a zarade se moraju isplaćivati svim zaposlenima u skladu sa zakonom o platama u javnim službama, nema finansijskih mogućnosti za plaćanje usluga u privatnom sektoru, niti bi to vodilo ka većoj efikasnosti sistema, već ka duplom plaćanju. Konkurencija među zdravstvenim ustanovama treba da podrazumeva i da se neka ustanova, ako loše radi, može zatvoriti, a zdravstvena zaštita stanovništva prepustiti privatnom sektoru, ukoliko je efikasniji i kvalitetniji, što sada nije moguće - kaže ona.
