Izvor: Blic, 22.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lisabonku ljubav zadržava u Čačku
Lisabonku ljubav zadržava u Čačku
ČAČAK - Tridesetogodišnja Portugalka Alešandra Monika Fario Kalao čudnim sticajem životnih okolnosti već pet meseci živi u Čačku, koji se, kako kaže, po svemu razlikuje od njenog rodnog Lisabona. Dok uči srpski i broji dane u iznajmljenoj sobi u Ulici Stevana Mokranjca, Alešandra samo misli kako da pomogne svom momku Antoniju, od koga je dele nekoliko ulica i zidovi okružnog zatvora.
Svakog jutra prvo odlazi na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pijacu i, budući da su vegetarijanci, sprema ručak Antoniju i nosi u zatvor. Jednom sedmično može i da ga vidi na pola sata, kroz dvostruke rešetke. Svom momku svakodnevno piše pisma, a on joj odgovore šalje preko Brana Stanića, istražnog sudije Okružnog suda u Čačku, kome je Alešandra beskrajno zahvalna 'na plemenitosti'.
Gotovo filmska priča Portugalke počela je u Guči 22. avgusta, gde je po prvi put zajedno sa Antoniom i još jednim prijateljem došla na Sabor trubača. Samo dva dana kasnije, Antonio se našao u zatvoru po poternici Interpola iz Rumunije.
- Sve je od početka neverovatno i sudbonosno. U priči o Kusturici, koga svi volimo, jedan prijatelj nam je rekao da ima festival u Srbiji gde se svira baš takva muzika kao u njegovim filmovima - priča ova Portugalka, inače diplomirani istoričar umetnosti, insistirajući da razgovaramo na srpskom jeziku, koji je odmah počela da uči sama uz pomoć rečnika i gramatike za osnovce, sa idejom da će tako biti više od pomoći Antoniju, ali i da joj vreme brže prođe.
Na internetu su pronašli Guču. Uputili su se kolima preko Španije, Italije, Hrvatske i Crne Gore u Srbiju, ali pošto je na sajtu bio pogrešan datum, stigli su u Guču sedam dana ranije. Tražili su kamp, ali im je jedan policajac rekao da se kamp otvara tek za Sabor. Iznajmili su sobu baš kod tog policajca! Sutradan je Antonio Marija Barankoš Košta Vijeira (27) bio uhapšen i odveden u Čačak. Vest o njegovom hapšenju objavili su svi mediji. Po presudi suda u Konstanci, Antonio je 2005. godine osuđen u odsustvu na tri godine i dva meseca zatvora jer je policija u njegovom automobilu 27. avgusta 2004. godine, na graničnom prelazu pronašla 47,76 grama kanabisa i 9,38 grama opijuma.
- Antonio je dobio uveravanja tadašnjeg advokata u Rumuniji da će sve biti u redu, da može da napusti Rumuniju, i vratio se u Portugal, s tim da suđenje završi advokat. Ni od advokata ni od rumunskog suda dve godine nije dobio nikakvu informaciju, pa nije ni znao da je osuđen. Da nije tako, zar bismo uopšte krenuli za Srbiju i prešli toliki put?! U Portugalu bi za to delo bio novčano kažnjen - priča Alešandra, koja za više od pet meseci nijednom nije otišla u Portugal, već samo do Rumunije, gde je angažovala novog advokata.
Osim odlazaka u zatvor i na pijacu, Alešandra gotovo ne izlazi iz svog stana. Čini joj se da su ovde ljudi veoma zatvoreni i tužni... U Lisabonu je čeka posao u školi gde drži časove keramike deci iz problematičnih porodica, ali je odlučna da bude što bliže Antoniju sve dok je to potrebno.
- Sada sam i njegova sekretarica - kaže, pokazujući gomilu dokumenata na tri jezika, dodajući da ima veliku podršku Antonijeve i svoje porodica, kao i prijatelja, koji šalju novac, zovu telefonom i pišu pisma.
- Ponekad je jako teško, kada mi se čini da više ne mogu, ali onda pomislim na Antonija i da će sve ovo jednom biti iza nas. Ako bude trebalo, ići ću za njim i u Rumuniju i učiti rumunski. Čovek svako iskustvo mora da koristi na najbolji mogući način - kaže Alešandra.
Vesna Trtović
