Izvor: Politika, 13.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Linije senzualnih oblika
Izložba Rista Stijovića u spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu
Posle trideset pet godina, jedna značajna muzejska institucija poduhvatila se organizovanja samostalne izložbe akademika, vajara Rista Stijovića, jednog od najpopularnijih i najomiljenijih autora u srpskoj skulpturi dvadesetog veka. Naime, spomen-zbirka Pavla Beljanskog iz Novog Sada priredila je izložbu radova ovog našeg majstora vajarstva budući da sama poseduje pet njegovih dela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz različitih perioda i uz još trideset pozajmljenih radova iz Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti i Memorijalnog centra "Josip Broz Tito" iz Beograda zapravo prikazala jedan odličan izbor koji mlađu publiku dovoljno dobro upoznaje sa opusom ovog velikog stvaralaca u oblasti domaće likovne umetnosti prošlog veka.
Risto Stijović je rođen u Podgorici 1894. godine, a umro je u Beogradu 1974. Studirao je vajarstvo u nekoliko škola: u Umetničkoj školi u Beogradu 1912–14. (kod Đorđa Jovanovića), Umetničkoj školi u Marselju 1916. i 1917. i u čuvenoj Ecole des Beaux-Arts u Parizu od 1917. do 1923. Od 1928. godine neprekidno živi i radi u Beogradu. Bio član Umetničke grupe "Oblik" koja je u našu umetnost uvela modernizam najviših estetičkih vrednostri. Bavio se i pedagoškim radom kao gimnazijski profesor.
Zatkinov učenik
Od 1962. godine član je Srpske akademije nauka i umetnosti. Prve izložbe održao je u Parizu 1919. godine, gde je neprekidno izlagao do preseljenja u Beograd 1928. Samostalne izložbe priredio je 1928, 1930. (sa Petrom i Nikolom Dobrovićem), 1936, a 1951. i 1969. imao je retrospektivne prezentacije umetničkog rada. Danas kao samostalne institucije rade njegovi legati u Pogorici i Beogradu.
Pariska kritika je, sudeći prema prvim radovima, Stijovića doživela kao Zatkinovog učenika. Iako se možda ovo čini kao preterani kompliment mladom umetniku, njegov dalji umetnički razvoj, a još više istrajnost u plastičkoj interpretaciji motiva, ukazivao je na neke njegove konstantne osobine koje su se zaista nalazile na tragu "zadkinovskih" stilizacija, tj. svođenja vajarske forme na njenu suštinu, na ono što je bitno za umetnički izraz i ekspresiju izraženu lirskim, mekim, intimističkim sredstvima oblikovanja.
No, uprkos tim prvim pohvalama i najavama potencijalno velikog stvaralaštva, Stijović u Beogradu nije dočekan sa povoljnim osvrtima. Tako njegov kolega vajar, i kritičar u to vreme, Sreten Stojanović ističe "mnogo nesigurnosti" u njegovom oblikovnom postupku. S druge strane, nešto kasnije, Marija Pušić je s pravom istakla kako "Stijović nije gradio skulpturu, on je do nje dopirao". Možda upravo u ovoj konstataciji leži odgovor za razloge oko nedoumice koje su se pojavile u njegovim ranim umetničkim godinama, na početku stvaralačke aktivnosti.
Naime, veoma je upadljivo, a to se i na ovoj izložbi lako može uočiti, da se Stijović u radu nije koristio "agresivnim" postupkom obrade materijala (drveta ili mermera), već naprotiv, izuzetno deliktnim, minimalnim odstranjivanjem "viška" materijala, ili još tačnije, utiskivanjem onoga što bi se moglo nazvati "ucrtavanje forme". Prepoznatljiva "talasasta linija" postala je plastičkim znakom njegovog ukupnog stvaralaštva, toliko karakteristična i nadasve cenjena u srpskoj skulpturi tokom prošlog veka.
Pri tome, on je u najdoslovnijem smislu reči poštovao prirodnu strukturu materijala ničim ne narušavajući njegovu konfiguraciju, oblik, strukturu, zatečeni crtež, boju...
Pozitivna osećanja
Ovime je Risto Stijović otkrio još nešto što je bila trajna karakteristika njegovog opusa – postojani i neiznevereni lirski senzibilitete, njegov suštinski temperament, ili raspoloženje tokom kreativnog čina. Bilo da su u pitanju aktovi, animalističke teme, junaci iz "Gorskog vijenca", portret, ovaj vajar je pokazivao izrazitu potrebu da bilo koji od ovih motiva oplemeni pozitivnim osećanjima, da im podari vlastitu sklonost prema likovno lepom, estetski odnegovanom i stilski dopadljivom. Ova kamerna, intimistička skulptura namenjena je bila pre svega privatnim prostorima, kolekcionarima i malobrojnim domaćim ljubiteljima skulptorske umetnosti koji su umeli da cene ovaj Stijovićev napor da svedenim sredstvima postigne željeni oblik, i da tek blagim dodirom materije proizvede formu punog vajarskog sadržaja.
Put od pariske do beogradske škole Risto Stijović prešao je u jednom koraku i, što je važnije, bezbolno po vlastito stvaralaštvo, što nije tako čest slučaj u srpskoj umetnosti.
"To što sam onda radio, to je ono što i sada radim, što sam uvek radio, bez prestanka", jednom prilikom je Stijović naveo kao potvrdu njegove doslednesti u izrazu koja je brzo uočena. A kao potvrdu ovome navešćemo reči koje je Jasna Jovanov, autorka ove izložbe, navela u prigodnom katalogu: "sintetizovan oblik, jasne linije senzualnih oblika i prefinjenih obrisa, uglačana faktura koja ističe plemenitost materijala i igru svetlosti, kao i reminiscencije na ishodišta autorove inspiracije".
Jovan DESPOTOVIĆ
[objavljeno: 13.01.2007.]
