Izvor: Politika, 08.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lider mera poverenja
Jedna od ključnih tema kojom se bave analitičari, ljudi iz stranaka i medijski planeri jeste pitanje motivacije birača da glasaju za pojedine partije. U političkoj nauci već duže vreme postoje mnogi pravci koji pokušavaju da ukažu na određene zakonomernosti u ovoj oblasti. Najčešće su pominjani: sociodemografski model (zasnovan na vezi između socijalno-demografskog statusa pojedinca i njegove političke orijentacije), model partijske identifikacije (ukazuje na psihološku povezanost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pojedinca sa strankom) i model racionalnog glasanja (birač se odlučuje za onu političku ponudu u kojoj prepoznaje svoj interes).
Nalazi iz najnovijeg Cesidovog istraživanja mali su doprinos razmatranju uvek aktuelne teme motiva stranačkog opredeljenja. U ovom istraživanju opredelili smo se za deset tema i oblasti koje mogu biti motiv pristajanja uz pojedine stranke.
Od svih ponuđenih – dominira motiv da je poverenje u lidera stranke i stranačko rukovodstvo ključno za izborno opredeljenje: skoro svaki četvrti ispitanik dao je ovakav odgovor (24 odsto). Potom, na rang-listi slede tri motiva koji imaju približne frekvencije: demokratija (13), nacionalno pitanje (12) i Evropska unija (deset odsto).
Nešto niže od ove grupe su razlozi poput pitanja standarda (osam procenata), socijalne politike (sedam odsto), odnosa prema Haškom sudu (šest) i zapošljavanja (pet odsto). Kao najmanje značajne faktore u opredeljivanju ispitanici su naveli odnos prema ratnim sukobima devedesetih godina (tri) i privatizaciji (dva procenta).
Opšta distribucija odgovora daje nam osnovnu šemu razloga identifikacije birača s pojedinim strankama. Međutim, kada se činioci identifikacije ukrste sa stranačkom preferencijom – dobijamo zanimljive podatke. Već ranije uspostavljena "blokovska" podela biračkog i partijskog spektra Srbije (dvoblokovska, na jednoj strani su pristalice SRS-a i SPS-a, a na drugoj DS-a, DSS-a, G 17 plus i LDP-a) – dobija dodatnu argumentaciju.
Sa jedne strane, dobija se potvrda postojanja ove podele, ali se i pokazuje da postoje linije preklapanja pojedinih stranačkih pristalica iz različitih blokova (u pojedinim motivima pristalice DSS-a menjaju blokovsku pripadnost).
Po nizu elemenata stranačke identifikacije, pristalice SPS-a i SRS-a se razlikuju od drugih stranaka. Tako je odnos prema Haškom tribunalu kod ove dve stranke višestruko značajniji u odnosu na druge stranke. Nacionalno pitanje motivaciono deluje na pristalice SRS-a i SPS-a, ali i DSS-a. Jedino u ovom slučaju pristalice DSS-a bliže su SRS-u i SPS-u nego bloku stranaka DS–G 17 plus–LDP. U svim ostalim slučajevima ove četiri stranke čine jedinstven blok.
Pitanja standarda su najznačajnija za pristalice G 17 plus (29 odsto), dok su za DS, DSS i LDP iznad proseka. Pristalice SRS-a i SPS-a ovo, međutim, u manjoj meri navode kao motivacioni faktor. Slično je i sa odnosom prema demokratiji, gde se jasno odslikava dvoblokovska podela, s tim što 27 procenata pristalica DS-a ovo navode kao ključni motiv identifikacije sa strankom. U određenoj meri, podela se potvrđuje i u odnosu prema Evropskoj uniji. Opet je trio DS, G 17 plus i LDP visoko iznad proseka populacije, dok su pristalice DSS-a blago ispod proseka, a glasači SRS-a i SPS-a skoro i da ne pominju ovaj motiv kao značajan. Treba napomenuti da kad je u pitanju motiv identifikacije sa liderom i stranačkim rukovodstvom, među stranačkim pristalicama nema velikih odstupanja. Jedino se izdvajaju pristalice DSS-a, koje lider stranke najviše motiviše.
Razloge pristajanja ispitanika uz pojedine stranke u ovom istraživanju razmatrali smo i u dubinskim intervjuima. Razlike koje postoje kod stranačkih pristalica samo su potvrđene kroz ovu tehniku istraživanja. Na jedan dosta neuobičajen način, od ispitanika smo zahtevali da nam u trouglu tipova motivacije (identifikacija sa strankom, socijalna pozicija i interesna osnova) odrede šta najviše utiče na njih.
Kod svih ispitanika našli smo da identifikacija sa strankom dominantno utiče na njihovo izborno opredeljenje. Na konačnu izbornu odluku ispitanika ovaj motiv je uticao od 50 do 100 odsto, s tim što je koncentracija učešća između 70 i 80 procenata. Istini za volju, različito su shvaćeni elementi stranačke identifikacije: kod nekih je to program, kod drugih ideološki profil, kod trećih lider i rukovodstvo.
Dva preostala tipa motivacije zastupljena su znatno manje. Pripadnost određenim socijalnim skupinama, generacijskim razredima ili stanovanje u određenim tipovima naselja zastupljeni su 10–20 odsto. Kad je reč o interesnoj osnovi, ovaj tip motivacije se vrlo retko pojavljuje, a i kad se pojavi to je sa manje od deset odsto učešća, uz česta obrazloženja da će to pomoći ne direktno ispitaniku već njegovoj okolini, skupini kojoj pripada ili mlađim naraštajima.
Ovi podaci pokazuju da izborno pristajanje uz pojedine stranke građani vezuju za njihovu ideologiju, lidera i rukovodstvo. S druge strane, veoma retko se stvari u politici vezuju sa interesnom osnovom. Stoga i ne čudi tako nisko iskazivanje ovog tipa motivacije u samopercepciji stavova ispitanika.
Direktor programa u Cesidu
[objavljeno: ]
