Izvor: Blic, 11.Jul.2011, 01:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ličnjak, lično i to hitno...
Krenem onomad u banku i usput frljnem dve kese sa smećem u obližnji kontejner. Učinim to uredno (kako red i građanska disciplina nalažu) i odem tamo gde sam pošla - po svoje pare. Dođem do šaltera i skapiram kako u torbi nema ni mojih kartica, ni lične karte. Zakolutam očima, obrnem se u mestu i krenem natrag - do kontejnera.
Zasučem rukave, izvadim svoje đubre i vratim kese na peti sprat bez lifta. Raskupusam ih koliko sam umela i mogla i zaključim da u đubretu nema >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ničeg što ne bi trebalo zafrljačiti, posebno lične karte koju tražim. Prevrnem sve torbice i džepove na kaputima, al’ opet - ništa. Stresem se od pomisli gde-sve-treba-da-odem da dobijem ono što imam, a u stvari - nemam.
Zbunim se načas, ne znajući da li da mrzim sebe il’ nekog drugog, pa krenem da vrtim film gde sam sve bila u poslednjih nekoliko dana i da li sam ja nemarna, ili je neko drugi bio spretan - da mi sve mazne. U neko doba, zavučem ruku u svoj orman i gle!, eto mojih dokumenata. Moja radost trajala je ravno minut i po, taman koliko je trebalo da zaključim kako su to dokumenta koja sam izgubila pre ovih, koje sad tražim. U istom trenu - u istom ormanu (u hrpi bezvrednih papira) ugledam opet dokumenta i ličnu kartu, ovaj put (srećom) onu koju tražim! Da ne bih gubila vreme (dajući sebi dijagnozu), zakažem hitno kod psihijatra, da mi on iskreno kaže - šta vidi pred sobom. Očekujem, naravno, detaljan opis, uz molbu nadležnima da ga obavezno stave, uz moju fotku - i u moju ličnu kartu.
