Izvor: Blic, 09.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ličnjak, lično, hitno…
Krenem onomad u banku i usput frljnem dve kese sa smećem u obližnji kontejner. Učinim to uredno (kako red i gradjanska disciplina nalažu) i odem tamo gde sam pošla – po svoje pare. Dodjem do šaltera i skapiram, kako u torbi nema ni mojih kartica, ni lične karte. Zakolutam očima, obrnem se u mestu i krenem natrag razmišljajući, da po ko zna koji put gubim kompletna dokumenta. Počnem da tražim redom – prvo tamo gde sam sve bacila, u kontejner. Zasučem (damski) rukave, izvadim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svoje djubre i vratim kese na peti sprat (bez lifta), raskupusam ih koliko sam umela i mogla i zaključim, da u djubretu nema ničeg što ne bi trebalo zafrljačiti, posebno ne dokumenta koje tražim. Prevrnem sve torbice i džepove na kaputima, al opet – ništa. Stresem se od pomisli gde-sve-treba-da-odem, da dobijem ono što imam, a u stvari ga nemam. Zbunim se načas, ne znajući da li da mrzim sebe il nekog drugog, pa krenem da vrtim film, gde sam sve bila u poslednjih nekoliko dana i da li sam ja nemarna, ili je neko bio spretan - da mi sve mazne. U neko doba, zavučem ruku u svoj orman i gle!, eto mojih dokumenata. Moja radost trajala je ravno minut i po, taman koliko je trebalo da zaključim, kako su to dokumenta koja sam izgubila pre ovih, koje sad tražim. Puj!, uzviknem i zveknem se po čelu i u tom trenu - u istom ormanu (u hrpi bezvrednih papira) ugledam dokumenta koje tražim! Da ne gubim vreme posmatrajući sebe u ogledalu, zakažem hitno seansu kod psihijatra, da mi kaže – šta on vidi pred sobom. Očekujem detaljan opis, uz molbu nadležnima, da ga obavezno stave - u mog ličnjaka.
