Izvor: Blic, 18.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leže, trpe i čekaju
Leže, trpe i čekaju
Penzioneri u zoni sumraka! Nije naslov za parodiju na poznatu seriju već svakodnevna priča pacijenata upućenih u Institut za medicinu rada 'Dr Dragomir Karajović' u Beogradu, gde im se utvrđuje stepen invaliditeta ili osnova za penziju. Ovi ljudi, često teški bolesnici, danima čekaju na preglede u gotovo nemogućim uslovima.
Gotovo svakom koga ovde pošalju pukne film.
Šezdesetogodišnjaku Živoradu Pavloviću iz Požarevca pukao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je pre neki dan. On, naime, već nekoliko dana bezuspešno pokušava da završi preglede na koje ga je uputila komisija iz njegovog mesta.
- Stigao sam ovde 10. marta, to je četvrtak, radni dan. Od tada su mi uradili samo laboratorijske analize, sve ostalo odlažu. Trebalo je da me pregleda kardiolog, zatim ortoped i urolog, ali sve se odlaže jer već oko 10 sati u ovom institutu nema nikoga - priča za 'Blic' Pavlović.
On tvrdi da Institutom caruje dezorganizacija.
- U 10 ujutro svi pregledi se prekidaju, a nijednog lekara nema posle 11 sati. Ako idete na rendgen, nema filma. Nema ni lekara. Trebalo je da idem i kod neurologa, ali kažu da dolazi samo četvrtkom. Ja ih pitam da li mogu da obavim sve ostalo pa da dođem u četvrtak u bilo koje vreme koje njemu odgovara, a oni mi kažu da ne mogu da garantuju da će biti tu - uzrujan je naš sagovornik.
Ljudi iz cele Srbije koji su skoro ceo životni vek radili, a fali im godina-dve do penzije ili imaju zdravstvene probleme zbog kojih više ne mogu da rade, po pet a neki i po petnaest dana šetkaju se po krugu Instituta.
Pregledi se obavljaju tako što 15-16 pacijenata upute kod jednog doktora - ne dele ih u grupe da bi se pre završilo.
- Ovde ima oko 60 ljudi koji iz dana u dan gube vreme čekajući na preglede. Na analizi krvi je recimo red, a kod ortopeda nikog. Razumem da jedan doktor ne može sve to odjednom da završi. Kad probam da odem prvo kod ortopeda, jer tamo nema gužve, sestra mi kaže: 'Šta ćete vi ovde, zakazano vam je za ponedeljak' - opisuje naš sagovornik.
Žalio se direktoru Instituta Milanu Pavloviću, a on mu je odgovorio da sve 'lepo stavi na papir'.
- Kaže, to je jedini način. To sam i uradio. Ne mislim samo ja ovako, već i svi ljudi koje ovde maltretiraju i ponižavaju, a neki su invalidi. Čovek iz Raške ide na štakama, a sestra mu je pre neki dan rekla da obuči nekoga od nas da mu pomažemo kad ide do kupatila ili toaleta - ljutit je Pavlović.
Pacijent koji neće da se predstavi kaže da je drugi put ovde:
- Prošli put je sve trajalo dve nedelje. Biću srećan ako tako bude i ovaj put. Već šest dana nisam išao na bilo kakve preglede, samo sedim ovde. Mislim da je sve zbog toga što onda oni naplaćuju bolničke dane od PIO. Pa za 2.500 dinara, koliko je otprilike bolnički dan, mogao sam da dobijem sto puta bolju negu.
U dokolici, čekajući na davno zakazane preglede, ostaje im samo da jedni drugima pričaju viceve.
- Skuvamo kafu, prošetamo se, onako u pidžamama, po kraju oko instituta. Mogao sam sto puta da budem kući. Da su mi rekli da će biti ovako, ne bih ni dolazio - nastavlja jedan od nezadovoljnih.
Većina ovih 'zarobljenika' u Institutu kaže da neće ni da priča o hrani i uslovima smeštaja.
- Ma dobro, nije ovo 'Hajat', ne možeš ti od države da očekuješ pečeno pile, ali ne pristajem na to da nema jastučnica na nečemu što ne bih mogao da nazovem jastukom - kaže Pavlović.
Prozori i fasada pamte osamdesete godine kada su poslednji put sređivani. Roletne na prozorima su pocepane i vise kao dronjci, na ulazu u ženski WC piše 'Ne ulazi, pada plafon', po 12 pacijenata u jednoj sobi. Stolice u hodnicima rasklimane, pa bolesnici, među njima su i invalidi, ne bi da rizikuju i sednu na njih. Nikola M. Jovanović
