Izvor: Politika, 25.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Levica u Srbiji
Postalo je već opšte mesto da Srbija nema modernu političku stranku leve orijentacije. SPS to svakako nije, i ne treba puno objašnjavati da nije reč o razlici između,,nove" i ,,stare" levice, nego između iskrenog zastupanja interesa siromašnih slojeva društva i zloupotrebe kolektivne pauperizacije, za koju su najvećim delom socijalisti i odgovorni. Takođe, članstvo naših partija u internacionalnim udruženjima levičarskih stranaka više liči na pokušaj da se idejni identitet traži >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ogledalu koje je, do pre nekoliko godina, činio talas trijumfa socijaldemokratskih stranaka širom Evrope, nego na autentično zauzimanje političkog kursa na liniji vrednosti levice.
Situacija je paradoksalna. Srbija je zemlja velikih socijalnih razlika sa oko milon nezaposlenih, a nema političku stranku koja je spremna da se obrati ovom potencijanom biračkom telu jezikom koji, po prirodi stvari, razume klasa sistemskih autsajdera, lišena svakog udela u raspodeli društvenog bogatstva.
Taj prazan prostor zauzima SRS sa, našim uslovima prilagođenim, ali u osnovi tradicionalnim, ideološkim arsenalom desnice. Za sada delotvorna i, uveren sam, dugoročno neodrživa strategija radikala, kombinuje karte nacionalne frustracije izazvane ratnim porazima devedesetih godina, nezadovoljstvo neodmerenim kažnjavanjem Srbije za učešće u tim sukobima i, konačno, široko rasprostranjeno osećanje beznađa postaknuto siromaštvom.
Paralele sa ,,vajmarskom" Nemačkom imaju ograničeno utemeljenje, u svakom slučaju, veće nego one sa Nemačkom posle Drugog svetskog rata ( potonja poređenja, koja se mogu čuti iz usta profesionalnih uterivača srpske krivice, delom su i razlog stabilne pozicije ekstremnih nacionalista).
Radikalski ideološki kapacitet, pretočen u naizmeničnu struju optužbi za ,,izdaju" i ,,lopovluk", značajno će se smanjiti kada se njihovi protivnici usude ozbiljno pozabaviti reformom ,,reformističkog" diskursa i prakse.
Simbolička imitacija ,,trećeputaške" politike evropskih vlada iz vremena mode ,,kraja ideologija" sa lajt-motivom korenitih promena društva u periodu posle 5.oktobra, oličena u DS-u, potrošena je, i to valja reći, ne samo zbog moralne slabosti novoustoličene političke elite, već zbog nekontrolisane primene tranzicione medicine na, ionako, slabu srpsku ekonomiju.
Prvo nam je trebalo biti gore, da bi nam, posle, bilo bolje. Međutim, državnog intervencionizma je i te kako bilo, i to u korist novobogataša, a zatim, ,,da se Vlasi ne sete", i u vidu različitih socijalnih davanja, bez ikakve sistemske zasnovanosti.
Ako je prvobitni tranzicioni šok i bio nužan, lutanje koje je usledilo svedoči o nesnalaženju vlasti uhvaćene između zahteva ekonomskih moćnika i prevelikih nadanja građana nestrpljivih da osete obećani bolji život.
profesor filozofije,
Sombor
[objavljeno: ]
