Izvor: Blic, 15.Jul.2011, 01:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leto u gradu
Sačekaš da padne zvezda, da se završi tekma, da se neko javi, pa se u toplu noć spustiš do svog kafića, kafane, gostionice, mehane - jer svaka stanovnica i svaki stanovnik grada ima svoju naročitu kafanu, to ih čini građanima - i onda posediš s ljudima i popiješ nešto hladno. To je leto u gradu.
U kom gradu?
Lucernu?
Jednom, ima tome godina, pričao sam s nekim visokim gradskim dužnosnikom, i on mi je izlagao viziju Beograda kao grada popločanih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ulica, čistih trotoara, bez kioska osim na trgovima, bez brze hrane celu noć, bez alkohola u prodavnicama, sa crvenom zonom na reci kao getom... Ja sam mislio da čovek priča nemoguće priče, tako je to izgledalo sredinom prošle decenije, vizije bez pokrića, nadanje bez utemeljenja.
Nije mi bilo jasno: šarm ovog grada nije u splavovima, tamo se ide u provod, namenski, naše neumesno ali utemeljeno poređenje s onim gradom svih gradova jeste u tome što oba „nikad ne spavaju", ne u getima za zabavu, to ima svuda, nego u svom srcu, downtownu, prokazanom krugu „dvojke".
Tako je to bilo. A sinoć su vrelim gradom lutali klinci pijani od toplog piva što su ga kupili malo pre deset i nisu imali gde da ga ohlade, bauljali su stranci iz hostela, raspitujući se gde bi u tom mitskom gradu, koji ne spava nikad, mogli popiti bilo šta osim vode iz retkih noćnih prodavnica. Kad si klinac, i kad spavaš u hostelu, ne ideš na splavove, voliš grad. Na reci je, možda, bučno i veselo, ali ako nemaš para i ne želiš da slušaš jednoličnu tutnjavu basova, a ne znaš za ono jedno ili dva mesta, šta radiš? Vučeš se ulicama kao prebijena mačka. Kad hoćeš da pročakulaš s komšijom zvezdašem oko utakmice tvog tima, sedneš u park i izneseš piće iz kuće? Malo smo matori za to.
Kafe kultura održala je Beograd devedesetih. Kultura kafane drži ovaj grad oduvek, ko ne veruje neka čita „Kaldrmu i asfalt". To je tome tako.
Ne biva Lucern od Beograda.
