Izvor: Politika, 12.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepše je sa fudbalom
Na kraju svetskog TV prvenstva u fudbalu, bez obzira na pobednika i pobeđene, vidi se šta je protekli mesec fudbala značio – bar za naš TV program. Počev od tzv. javnog TV servisa, koji ga je časkom preuzeo od BK TV koja je, da li zato što je najmlađi od "braće Dalton"postao za nečije političke uši isuviše bučan, prosto izbrisana sa spiska onih koje smeju da nacionalno svetlucaju. Ne samo kao potvrda onog Fromovog – da je televizor postao jezgro okupljanja porodice kao osnove društvenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << života – s ovom amputacijom fudbala sa malog a tako velikog ekrana, u okupljanje populacije unesen je haos: oko čega se i u koliko sati okupiti, koga grditi, milo gledati?...
Prenosi fudbalskih okršaja popunjavali su sate i sate programa, a u danima pauze gledateljstvo je brojalo – koliko je još do sledećih prenosa. I nimalo uzan krug publike totalno nezainteresovane za fudbal, nije ostajao pritom bez stalnog programskog pokretačkog motiva – da grdi tu glupu jurnjavu i dreku i da se pita dokle će još. Sada sledi povratak raznim klopkama, zamkama, serijama sa španskog i područnih TV buvljaka, domaćim reprizama iz prošlog veka, vestima u kojima je novost da Srbija preko svojih predstavnika oštro upozorava Evropu, svet i šire da se neće složiti ni sa kojom i kakvom varijantom nezavisnosti Kosova, pri čemu izostaje reakcija upozorenih – mora da su zanemeli zbog ozbiljnosti tih upozorenja. Srbija preko svojih reprezentativaca – što deca vele: "čika u lepim odelima koji lažu mnogo ljudi, a ovi im aplaudiraju", krajnje oštro poručuje da Kosovo ostaje tu gde jeste. To je istina od granita koju niko i ništa ne može da promeni, osim ako nije u međuvremenu Kosovu montirao točkiće da ga, dok Srbi spavaju i sanjaju – odvuče nekud daleko.
Elem, sa koliko izvesnim toliko, ipak, i bolnim odlaskom svetskog šampionskog fudbalskog cirkusa iz naših taman ukolotočenih života na popodnevne i večernje prenose, i zaključivanje da msje Zidan sorbonski napušta zelenu katedru, dok najmlađi i najskuplji Ronaldinjo nije pokazao ama baš ništa od svoje tržišne cene, dakle, uz nestanak svega toga sa TV tacne dnevnih ponuda, ukinut je čak i Devedesetdvojkin radio azil u vidu "Peščanika", "Kažiprsta", "Uvećanja"... Letnja šema, kažu, a nije im, valjda, neko zavrtao uši da to kažu?
Ovako, kad nema fudbala, nudi se masovno sklonište u vidu RTV vesti o trenutno nultoj inflaciji. Inflacija na nuli, sama po sebi je sumnjiva računica, naročito ako rastu cene, no, lepše je od horora od pre trinaest godina. Svako pominjanje inflacije, od opklade koju je nudio ministar finansija – da će biti jednocifrena, do ovog da je na nuli, i hora analitičara da je sve to koješta – sve to, kao uslovni refleks, vraća na ono što se na ovdašnjem finansijskom frontu zbivalo pre manje od decenije i po. A što je neodoljivo ličilo na Cvajgove opise nemačke situacije 1923. godine kada "ništa nije u tolikoj meri dovelo nemački narod do ogorčenosti, do jarosne mržnje, do priželjkivanja Hitlera, kao inflacija". Mi, očigledno, nismo Nemci, što ne znači da nemamo svoje hitlerčiće, neškolovane poput istorijskog originala. Te naše hitlerčiće, po Cvajgovom receptu, na površinu izbacuju "inflacija, nezaposlenost, političke krize i ništa manje glupo držanje inostranstva". Učene glave, sada i ovde, kao i pre nekoliko decenija, kada je iskrsnuo istorijski original, ne uzimaju ozbiljno naše savremene hitlerčiće, za razliku od biračkog puka koji se zbija oko njihovih ružičastih obećanja bez pokrića.
Sa fudbalom je bilo lepše. Stadioni su bili vrhunska evropska scenografija, u uličnom teatru pojavljivale su se šarene i nasmejane navijačke Ujedinjene nacije.
Vladimir Stefanović
[objavljeno: 12.07.2006.]
