Izvor: BKTV News, 15.Mar.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepote Srbije: Manastir Nikolje
Kada se bolest javi, mnogi najpre požure vračarama i gatarama. Kada đavo odnese šalu, mnogi se obrate medicini i lekarima. Nažalost, tek kada se nada izgubi, sete se Boga i crkve. A zaboravljaju, pritom, da je upravo Hrist bio najveći iscelitelj, koji je svaku boljku lako otklanjao. – Kaže nam ovo monahinja Eupraksija, igumanija manastira Nikolje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i, po svemu sudeći, treba joj verovati. Jer Nikolje nije samo najstarija i najposećenija svetinja u Srpskoj Svetoj >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << Gori, već i mesto čudotvornih isceljenja. Mesto gde su tokom minulih vekova i monasi i mirjani nalazili duhovnu oazu, spokoj i utočište od svakojakih ljudskih zala. Tako je bilo nekada, tako je i danas.
Manastir Nikolje je samo jedna od desetak svetinja koje krije oštra klisura između Kablara i Ovčara. Do početka prošlog veka ovo je bilo nenastanjeno, skoro neprohodno područje. Oštre planinske litice, guste šume, duboki virovi i brzaci Zapadne Morave, razno zverinje i gmizavci, nisu bili previše gostoljubivi. Teško se ovuda mogla probiti brojna vojska, a pojedinci, i da su hteli, nisu smeli. S druge strane, ono što je osvajačima bio problem, progonjenima je bio spas. Vazda se ovde bežalo i od nevolje sklanjalo. U pećinama se spavalo, u prirodi hranilo. I tako bi bivalo sve dok zlo ne prođe i dok se narod kući ne vrati.
Prvi stalni stanovnici Klisure su bili Svetogorci. Kada je u jednom istorijskom trenutku, pod najezdom Turaka, i sam Atos bio ugrožen, mnogi su se ovde preselili. Nepristupačne špilje i pećine su u isposnice pretvarali, da bi kasnije, u nekim mirnijim vremenima, u pitomini kraj Morave gradili veće i trajnije hramove.Posvemu sudeći, prvi je podignut manastir u slavu svetog Nikole. Građen je na levoj obali Morave, na uskoj zaravni u podnožju Kablara. U turskim katastarskim popisima se prvi put pominje 1476. godine, ali se veruje da potiče iz ranijih vremena. Kao i većina drugih hramova, rušen je i paljen, ali se život u njemu nikada nije prekidao. Osim molitve i raznih poslušanija, Nikolje je dugo bilo i centar prepisivačke delatnosti. Požutele manastirske hronike beleže da je baš ovde Dijak Dmitrašin, 1534. godine, prepisao Psaltir, što je ujedno i najstariji sačuvani trag. Do kraja šesnaestog veka su prepisalii Apostol, Oktoih i jedan Minej, a nešto mirnija vremena uoči seoba i progona, omogućila su igumanu Joanikiju da krajem 1587. godine završi i rad na freskama. One se i danas mogu videti u unutrašnjosti crkve i na južnoj fasadi priprate
Osim fresaka, ikonostasa i skromne riznice, pažnju hodočasnika će, svakako, privući i manastirska porta. Pored Crkve svetog Nikole se nalazi više zgrada okruženih zelenilom i brižljivo negovanim cvećem. Tu je i sačuvani konak kneza Miloša, u kome se jedno vreme, nakon propasti Prvog srpskog ustanka, skrivala i njegova porodica. Reč je o staroj zgradi, sagrađenoj od bondruka na samoj obali reke, sa tremom u prizemlju i dokstatima duž zidova na spratu. Nažalost, konak je oronuo, u njega nije poželjno ulaziti, ali i je danas izuzetan primer nekadašnje skladne tvorevine samoukih neimara. Osim konaka i velikog imanja kojim je Miloš darivao manastir, monahinje i danas koriste vodenicu u obližnjem selu Prijevoru, takođe poklon zahvalnog gosta. Uspomenu na to doba čuva imaligrob, na zapadnoj strani crkve, u kome je pokopano telo Miloševog prvencaPetra, koga je krstio Vožd Karađorđe, čime je i nastalo jedno neobično i na kraju, kako se pokazalo, tragično kumstvo.
Istorijske, graditeljske i umetničke vrednosti manastira Nikolje tokom godine privuku veliki broj ljudi. Međutim, sve je više i onih koji dolaze zbog dokazanih isceliteljskih moći ove svetinje. Nije ni čudno, s obzirom na to da se ovde čuvaju mošti brojnih duhovnika i svetitelja. Između ostalog, u malom kovčegu iz 1835. godine su položene čestice moštiju patrona hrama, svetog Nikole čudotvorca, velikog zaštitnika pravde među ljudima. Tu su i mošti (desna stopa) svetog Nikodima, arhiepiskopa pećkog iz 14. veka i nedašanjeg igumana Hilandara, koji je širom srednjovekovne Srbije širio primer isposničkog života. I deo moštiju svetog mučenika Hristofora, velikog čudotvorca, kome se i danas vernici mole da ih sačuva od zaraze i velikog pomora.
Ipak, malo će pomoći biti ako sam oboleli ne veruje da će mu biti bolje.Porečima igumanije Eupraksije, samo verujući ljudi ovde mogu pronaći leka. Baš kao što kaže i zvanična medicina – ako uzrok većine bolesti treba tražiti „u glavi“, u njoj se, valjda, krije i lek. A ko veruje u Hrista, razmišlja pozitivno i stremi dobrom – dobrom se može i nadati.
Mirko Miković
Tweet
