Izvor: Politika, 24.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepljiv i uzbudljivo gorak
I zato, ma kako to bilo paradoksalno, Alberto Mangel mi je objasnio: nije pornografija ta koja je subverzivna. Erotika je subverzivna!
Svaki pisac koji makar i najmanje svojim delom zađe u temu erotike, neminovno se susreće sa večitom i tako delikatnom dilemom: kako napraviti jasnu granicu između erotike i pornografije. Jedan od boljih tekstova o erotici u književnosti izašao je iz pera Alberta Mangela, a može se naći kao uvod u Antologiju erotskih priča, naslovljenu „Vrata >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << raja”. Možda bi se nekome čak i sam ovaj naslov učinio skandaloznim: vrata raja! Jer kad se nađemo na tom skliskom terenu gde se seks i bog prepliću, ili daleko bilo, pobrkaju, tek tu nastaje konfuzija. Ali, nećemo u tom pravcu. Vratićemo se na onu temu, erotsko ili pornografsko. Možda će ovo zazvučati paradoksalno, ali napokon sam shvatila: ono što se u umetnosti istinski osuđuje nije pornografija, osuda je usmerena pre svega na erotsko. Jer erotska strast je ono čime Eva navodi Adama na njegov svakodnevni pad, erotsko je ono izdajničko i grešno koje leži u korenu svake mizoginije, svakog straha od ženskih ili mačjih očiju; erotska želja, a ne pornografska, rezultirala je čitavim tim cenzorskim aparatom koji sebe zavarava da ako zavlada ženom, može zavladati i željom. Što se, naravno, nikad ne dešava, već samo podstiče novi i novi bes. Šta je, pri tom, problem sa erotikom? Pa verovatno to što u njoj dve jedinke, spojene u strastvenom činu, pokušavaju da nađu neko dublje razumevanje sebe i drugih. Pokušavaju da spoznaju smisao života. Pokušavaju da dosegnu večnost. Pričini im se ponekad da su dotakli i samog boga ili čak da su besmrtni. Sve same blasfemične ideje koje bi trebalo anatemisati.
U pornografiji, međutim, ovakvih problema nemamo. U pornografiji se uredno amputira sve što sa erotikom ima veze i tu se držimo strogih kliničkih pravila koja su prilagođena jednom jedinom cilju, neposrednom seksualnom uzbuđenju.
U erotskom činu, zar ne, imali biste želju da ostanete da leškarite još neko vreme i da kontemplirate nad svojom srećom i spokojem ili da s puno razumevanja za ostatak čovečanstva nežno gledate u umiljato biće kraj sebe? Međutim, u susretu sa pornografijom postoji tačno određeni trenutak kad cela stvar naprasno postaje potpuno nezanimljiva i gasi se ekspresno jednim pritiskom na dugme. Klik, i sve nestaje. Pornografija, kao takva, uopštenije opasna. Ona posluži svojoj svrsi i spremna je da se istog časa povuče u mrak u kome je do tada bila.
I zato, ma kako to bilo paradoksalno, Alberto Mangel mi je objasnio: nije pornografija ta koja je subverzivna. Erotika je subverzivna! „U pornografskim romanima”, kaže Nabokov u pogovoru za „Lolitu”, „radnja mora da se ograniči na kopulativni kliše. Stil, struktura, mentalna slika nikada ne treba da odvrate čitaoca od mlake požude.” Očigledno, Nabokov je znao da pornografija sledi potpuno iste konvencije kao i sva druga dogmatska literatura, pa makar to bile političke proklamacije ili reklamni tekstovi. Međutim, erotska literatura uspostavlja sasvim drugačija pravila, daje rečima novo značenje, a svog čitaoca obaveštava o nekom znanju koje po svojoj samoj prirodi mora da ostane lično. Ovakvo istraživanje sveta, kaže Mangel, sa jednog centralnog i savršeno privatnog mesta, daje erotskoj književnosti priličnu moć.
U znamenitoj priči „Paganski rabin” Sintije Ozik, jedne od mnogobrojnih talentovanih Njujorčanki koje su na svet doneli ruski roditelji, junak priče uvodi Eros savršeno uzbudljivo kroz dodir sa hrastom, sledećim rečima: „Prstima sam prelazio preko pukotina klinastog pisma, njegove kore. Zatim, čela naslonjenog na stablo, obgrlio sam ga obema rukama da mu uzmem meru. Ruke su mi se spojile s druge strane. Bila je mlada, vitka biljka, nisam znao kojeg roda. Dohvatio sam najnižu granu i otkinuo list, a onda sam zamišljeno jezikom prelazio po njegovim ivicama da bih mu osetio oblik. Ukus je bio lepljiv i uzbudljivo gorak...”
Dalje vam neću citirati, ako poželite, čitaćete sami. Za kraj, evo još samo ova rečenica, ne znam, nažalost, čija je, ali dobro zvuči: „Svaki cvet je polni organ. Setiti se toga svaki put kada pomirišemo ružu.”
Jelena Lengold
objavljeno: 24.01.2014.
