Izvor: Blic, 12.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lenjin
Jedna zanimljiva vest ovih dana je mnogima razbudila maštu, i izazvala strastvene reakcije. Naime, Kremlj je objavio da namerava da raspiše referendum za uklanjanje jedne od većih turističkih atrakcija u Moskvi - Lenjinov mauzolej. Mišljenja su podeljena, a oni koji su protiv takvog poteza, kao argument uzimaju istoriju - uklanjanje ovog opskurnog spomenika komunizma značilo bi brisanje istorije. Od tog sindroma nisu uspeli da se sačuvaju mnogi pobednici, pa su, čim bi mačem i ognjem osvojili >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vlast, rušili uspomene na svoje prethodnike. Tome smo svedoci i mi, o čemu govore brojni polomljeni spomenici po našim parkovima, skinute table sa imenima ulica nazvanim po herojima iz Drugog svetskog rata, i tome slično.
Lenjin se održao, poput kakve egipatske mumije, u staklenom sarkofagu, preko osamdeset godina, i dan-danas ljudi stoje u redu da bi ga videli. Ali, sama ta ideja da se vođa revolucije koja je objavila rat svim tradicionalnim vrednostima, a pre svega religiji, čuva poput faraona, govori ne samo o neverovatnoj značenjskoj i ideološkoj zbrci u glavama onih koji su na takvu ideju uopšte došli - već o izvesnom duboko narcisoidnom stavu revolucije prema sebi samoj.
Ideja o večnosti, o tome da mu smrt ne može ništa, da je tu raspadanje zaustavljeno, kao i ideja o izloženom telu vođe, predstavlja neku novu religioznost, suludi totemizam - koji je u prošlim decenijama bio zaista skoro jedinstven na svetu (ako ne računamo sledbeničke pokušaje u Kini, Severnoj Koreji i slično).
Jedno balzamovano telo, izloženo očima posetilaca, postaje ne samo duboko smrtan spomenik ideološkom projektu koji je verovao da će trajati večno, nego i centralna tačka morbidnog hodočašća koje, očigledno, ne prestaje ni danas. Mrtvo telo, koje je obožavano i izloženo poput muzejskog eksponata, nije samo ideološki simbol, ono predstavlja - potrebu savremenog čoveka da se suoči sa sopstvenim strahom od smrti, isto koliko i sa morbidnim u sebi.
To jeste i paradoks te „skulpture". Čovek koji sopstvenim telom igra spomenik samom sebi!
Možda je, u stvari, u pitanju prvi konceptualni rad u umetnosti 20. veka? www.mirjanabm.com
