Izvor: Politika, 28.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lelina borba sa vetrenjačama
Deset godina posle nesreće koja ju je načinila invalidom, Lela Petković nije dobila ni dinara odštete
Požarevac – Lela Petković iz Požarevca, koja je pre deset godina čudom preživela stravičnu saobraćajnu nesreću zbog koje je ostala težak invalid, do današnjeg dana nije dobila ni dinara odštete za posledice. Njen predmet se pred požarevačkim sudovima razmatra već osam godina.
Desetog septembra 1996. godine, život Lele Petković promenio se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz korena. Tada 29-godišnjakinja, jedna od prvih žena vojnika po ugovoru u Vojsci SRJ, svoje ćerke Jelenu i Ivanu vodila je u školu. Na pešačkom prelazu u blizini požarevačke škole "Petar Petrović Njegoš" na Lelu je naleteo 42 tone težak šleper cementare iz Novog Popovca, kojim je upravljao izvesni Milutin Ranđelović.
– Odgurnula sam decu, a kamion me je branikom udario u kuk. Podletela sam pod točkove, ali sam uspela da se rukama uhvatim za branik. Vukao me je dvadesetak metara, dok su mi točkovi lomili noge, ali se nisam puštala – priča Lela.
Nakon što su policija i hitna pomoć stigli na mesto nesreće, niko nije verovao da će Lela preživeti. Smrvljene kosti iz njenih nogu virile su na sve strane, izgubila je dosta krvi, a doktorima se činilo da je amputacija desne noge neminovna.
– Nisam pristala da mi odseku nogu. Budući da sam bila vojni osiguranik, prebacili su me na Vojnomedicinsku akademiju u Beograd, gde sam operisana – kaže Lela. Posle dva meseca u postelji i ukupno devet operacija, Leli su doktori rekli da više neće moći da hoda. Ipak, njena volja je bila jača od crnih prognoza.
Ubrzo posle nesreće Lela je otišla u invalidsku penziju, koja za prošli mesec iznosi 5.800 dinara. Živi u iznajmljenom stanu, koji mesečno plaća 100 evra. Teška je samo 50 kilograma, a nesreća je ostavila i mnogobrojne posledice na njene unutrašnje organe.
– Teško se krećem, ponekad iz čista mira padnem na ulici. Nekad ne mogu ni ujutru da ustanem iz kreveta. Stalno pobolevam od raznih infekcija, a doktori ne mogu da prognoziraju kakvo će biti moje zdravstveno stanje – kaže Lela.
Njena borba sa pravosudnim sistemom počela je 1998. godine, kada je požarevačkom Opštinskom sudu podnela privatnu tužbu za naknadu nematerijalne štete.
– Tužila sam vozača kamiona, cementaru iz Novog Popovca u čijem je vlasništvu vozilo, i osiguravajuću kuću DDOR "Novi Sad". Posle osam godina, nisam dobila ni dinara odštete za bol koji sam preživela. Iako je Opštinski sud dva puta donosio presudu po ovoj tužbi, požarevački Okružni sud je predmet stalno vraćao na ponovno suđenje. To je kao borba sa vetrenjačama – rekla je Lela.
U požarevačkom opštinskom sudu kažu da je reč o "veoma složenom predmetu u kome je učestvovalo više stranaka", kao i da su ročišta često odlagana.
– Ipak, nedopustivo je da postupak traje od 1998. godine. Zbog toga je predsednik Opštinskog suda još ranije naložio sudiji Marini Maričić da predmet uzme u prioritet za rešavanje. Ona je 27. jula ove godine donela presudu kojom delimično usvaja zahtev Lele Petković. Ova presuda nije pravosnažna, pošto stranke imaju pravo žalbe – rekao je sudija Dobrica Živković, portparol Opštinskog suda u Požarevcu. Tako će se predmet Lele Petković po treći put naći pred požarevačkim Okružnim sudom, koji je ovaj slučaj već dva puta vraćao na ponovno suđenje.
Leline ćerke su u međuvremenu porasle, starija je upisala veterinu, a mlađa je još u srednjoj školi. Njihova majka godinama se snalazi kako bi im obezbedila kakvu-takvu egzistenciju.
– Živimo kao podstanari, a pomaže nam moj brat. Ja ne znam koliko ću još izdržati ovako, a jedina mi je želja da ćerkama obezbedim krov nad glavom. Sa svojih 30 godina, kada je trebalo da stvorim nešto za svoju decu, otišla sam u penziju. Budućnost mi je nestala u jednom danu – kaže Lela, koja je svojom sumornom pričom pre nekoliko meseci rasplakala i gledaoce televizijske emisije "Sve za ljubav", ali ni to joj nije pomoglo da reši svoj težak slučaj.
Ova žena je nekoliko puta od opštine Požarevac pokušavala da dobije bilo kakav smeštaj, ali joj opštinari nisu uslišili molbe.
M. Albunović
[objavljeno: 28.09.2006.]
