Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lebdeće citadele novog sveta
ČARI NJUJORKA
Od našeg dopisnika
Novi njujorški neboderi ušli su u retrofazu. Najskuplje su one višespratnice koje su građene po ugledu na vertikalne citadele podignute između dva svetska rata. Jedna od njih je Central park vest broj petnaest. U nju će se ovih dana useliti prvi stanari, među njima Denzel Vošington, Sting, televizijski producent Norman Lir, jedan proslavljeni bejzbol igrač, ali i mnogi drugi moćnici.
Novi apartmanski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << soliter zauzima ceo blok između Central park vesta, Brodveja, Šezdeset prve i Šezdeset druge ulice, u njemu je dvesta pedeset trosobnih stanova sa po četiri kupatila, mnogo gipsanih radova, visokih tavanica i prozora koji se otvaraju "normalno", kao vrata... Možda je baš zbog predratnog retrosjaja (ulazni hol je u blistavom mermeru, postoje posebne prostorije za vinske podrume, šofere i kućne pomoćnice) i konzervativne arhitekture, ova građevina koju je projektovao Robert Stern, dostigla rekordnu cenu. Penthaus na vrhu prodao se za 45 miliona dolara.
Još se 1950. u eseju objavljenom u nedeljniku "Njujorker" Luis Mamford čudio što američki milijarderi obožavaju da "se muče" u slabo provetrenim, mračnim, loše projektovanim neboderima na Menhetnu samo da bi se o njima pričalo da su imućni i privilegovani. Taj mazohizam povećavao se posle Drugog svetskog rata. Spratnost je bila sve veća, a tavanice sve niže, dok građevinari nisu odlučili da se priklone dekadentnom sjaju iz prošlih vremena. Ali, kakva je sudbina njujorške arhitekture ako joj je predratna elegancija uzor, a na mestu gde su bile kule bliznakinje još uvek zjapi prazan pakleni prostor?
Kraj knjižare
Ako hoćete da budete globalni, morate govoriti engleski, mada se na najglobalnijem ostrvu na svetu govori dve stotine jezika, a španski odzvanja Menhetnom baš na svakom koraku. Ipak Libreria Lektorum, knjižara koja je pola veka prodavala latino-literaturu, na španskom jeziku, ugošćavala poznate latinoameričke pisce, u kojoj se ćaskalo o književnosti, zauvek se zatvara. Nema načina da se nešto što fizički postoji, kao što je bila ova prodavnica na Četrnaestoj ulici u Grinič Vilidžu, gde si satima mogao da pretražuješ police do tavanice, zameni virtuelnom, onlajn narudžbinom, kako će odsad knjižara raditi.
Huan Pablo Debesis, koji je tu radio trideset godina, često se dizao u četiri ujutru kako bi pročitao nove knjige pristigle iz Latinske Amerike i posavetovao najbolje mušterije šta vredi kupiti. Profesori su tu dolazili da se odluče šta da ubace u svoje kurseve. Na književne večeri dolazili su pisci Izabel Aljende, Horhe Volpi, Tomas Eloj Martines... Čak je i Antonio Banderas voleo da navrati u Vilidž, da pazari poneko štivo na svom maternjem jeziku. Ali, u Americi nisu preživele ni druge veće knjižare.
A u Njujorku se i dalje govori špangleski. Na španskom se čiste ulice, prodaju hamburgeri, odnosi smeće, čuvaju deca i starci, izvode građevinski radovi... Danas je mnogo dobrih "američkih" pisaca koji svoju literaturu pišu na ovom hibridnom jeziku, opisujući život imigranata.
Pariz na Medisonu
Kafe "Karlajl", noćni klub na Medisonu, naprotiv, ponovo je otvoren sa restaurisanim i osveženim muralima Marsela Vertesa i Ludviga Bemelmana, za koje se kaže da su, kao "najbolja restoranska umetnost", "Njujorčanima definisali francuski duh". Vertes je u Njujork došao odmah posle rata i radio je svuda po Menhetnu, a kafe "Karlajl" je oslikao, kako se poredi, u stilu pariskog Mulen Ruža. U ovaj klub koji već pedeset godina okupira deo hotela "Karlajl" na Medisonu voleo je da navrati Vudi Alen sa svojim klarinetom. Hotel Karlajl, inače, ni po čemu ne liči na Pariz. Do takmičenja sa Parizom i Londonom Njujorčanima je posebno stalo, bilo da je reč o modi, bilo o umetničkim galerijama, o noćnom životu ili dovođenju najpoznatijih dirigenata, glumaca, reditelja.
Brajant park je posebna kulturna oaza, na horizontali, dva minuta od uzavrelog Tajms skvera i oivičena Njujorškom javnom bibliotekom. Ima neke posebne simbolike, što ova zelena utopija, na koju je postavljeno dve hiljade pokretnih stolica, polazi baš od skromne table na uglu Šeste avenije i četrdesete ulice koja obeležava ćošak Nikole Tesle. Kada je lepo vreme, a sunce je prijatno ovih jesenjih dana, na zelenoj poljani Brajant parka skupi se i po pet hiljada ljudi. Neki su prosjaci, neki su biznismeni, neki opet umetnici, pisci, slikari... Park je u isto vreme povezan i izdvojen od celog ludačkog sveta. Čudna je i osobena opuštenost njujorškog sveta u parku Brajant. Da se takva površna druženja dešavaju u nekom od velikih gradova Starog sveta, ona bi već imala svoju istorijsku težinu i aktuelnu filozofiju. Čini se da u Brajant parku niko od svoje dokolice ili rada, igre ili razbibrige, ne želi da napravi ništa više od onoga što se tu stvarno dešava – predah raznovrsne ljudskosti u velikom zatutnjalom gradu, bez trunke arogancije. Kako je to postignuto na besplatnoj horizontali, među vertikalama metropole koje dostižu nebeske visine i bukvalno i figurativno u dolarima, to se ne da odgonetnuti. Sem ako se sve uopšti i samo kaže da su to čari te sočne jabuke novog sveta koji, neopterećen silama gravitacije tla, lebdi kao neuhvatljivi ljudski život.
[objavljeno: ]
