Izvor: Politika, 27.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
’Leba bez motike – najslađi leba’!
Nigde ne postoji jasniji primer da glupost teži drskosti nego kod loših novinara
„Slava” je em prolazna em relativna kategorija, koja bi trebalo da bude samo posledica i nužno zlo bavljenja javnim poslom. Međutim, predrasuda da su javne ličnosti uobražene prisutna je i kod baba ogovarača i kod sasvim sitne čeljadi. Kad bolje pogledaš, ima nešto uvrnuto u tome: diviš se nečijem stvaranju, ali veruješ da je govnar. Paradoks. Kako je nastao mit o „nabusitim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << facama”? Nemam pojma, ali pouzdano znam jednu felu što potpiruje takav rezon širokog puka: novinari. Tačnije, loši novinari.
Novinar – dobar ili loš – prilično je zaštićen: ljudi češće pamte svoj utisak o pročitanom nego ime autora članka. Kada novinar provocira, sva pažnja ide na to šta će sagovornik odgovoriti, a ne na smislenost pitanja. Narod veli, nema glupih pitanja – postoje samo glupi odgovori. Odlično, dakle ovome što pita ruke su odrešene da lupeta. Gomiletina ljudi rekreativno se bavi novinarstvom; među njima, posebnu sortu čine oni što volontiraju da „ispeku zanat” – pa kad uzmemo u obzir da rade besplatno, k’o vele, treba im oprostiti što ne rade dobro. A-ha. Samo, ne razumem kako neko vežba pečenje vrhunskog specijaliteta tako što u rernu uporno stavlja blato? Kako shvatiti nekoga ko potcenjuje esnaf u koji, navodno, žarko želi da se učlani? Sagovornik ima tri opcije: da tera amaterčine u materinu, da odgovara preko volje, minirajući ionako propali razgovor, ili da sam izvlači stvar, odgovarajući više no što je pitan. Na putu do izbora retko ko uspe da prikrije ilustraciju krajnjeg prezira na faci – a nekome se otme i sarkazam ili neka druga teška verbalna artiljerija na račun kreature pred sobom – i to je, dame i gospodo, taj pogrešan korak, taj neopisivi greh što toliko ljuti poštenog amatera, baš sad kad je mislio da je pronašao zanimanje koje ne iziskuje nikakav trud. Prezri amatera naglas, a onda sedi i čekaj da trač o tome koliki si drk...ija obiđe krug i dođe do tebe u mutiranom, gadnijem obliku. O, ali hajde da se bavimo značenjem reči i logikom: drk"ija je vršilac radnje onanisanja, a objekat te radnje je međunožni alat, upravo onaj kome je narod skovao zgodnu poslovicu – nadasve čuvenu „glup si ko...”. E, vidite, dođosmo do objašnjenja: kad je neko tako glup kao ta alatka, to u drk"iji budi instinktivnu potrebu za onanijom nad njim. Molim lepo, što ga diraju u urođeni refleks?
Nigde ne postoji jasniji primer da glupost teži drskosti – nego kod loših novinara. Tu se klasifikacija grana: a) antitalenat, b) namerni drznik. Prvi je unapred hendikepiran, pa mu nikakva priprema ne pomaže da preskoči najidiotskije kliše-pitanje: „Gde nalaziš inspiraciju?”. Ama koliko god da se udubi u materiju, sirotanu sveti kodeks antitalenta izričito zabranjuje da smisli iole maštovitije pitanje od ovog. On nije zlonameran, on je samo loš – ali, nažalost, samo se to poslednje boduje. Elem, ovaj pod b) ima potpuno revolucionarni pogled na svet: on apsolutno ne nalazi za shodno da se ikako uputi u život i priključenija svog sagovornika. On može, ali NEĆE, jer to nije bitno. Dve potklase: onaj koji prikriva da nema pojma s kim priča i onaj najradikalniji koji ti prosto maše svojim ubeđenjem da to ni ne mora da se zna. Naš pisac Zoran Živković jednom mi je kazao zašto ga mnogi novinari ne voli: na krajnje bezobrazni novinarski zahtev da prepriča svoje novo delo, on je prepričao Zločin i kaznu. I – naravno, kreten je zaista objavio svoj članak o Zoranovoj knjizi, sa sižeom Dostojevskog – a piščeva ironija ni na sekund nije shvaćena kao ironija. Kladim se da taj novinar i danas rado širi glas kako je taj naš pisac nesnosan jedan čovek – iako garantujem da je Živković veoma prijatna i ljubazna osoba. Ali: reći drzniku da je drzak danas je oblik drskosti. Poseban šmek člancima loših novinara daje i njihovo bezrezervno insistiranje na nepismenosti. Vele, važno je da se mi razumemo, čemu cepidlačenje. Pa naravno – pobogu, zašto bi on, koji piše, morao da zna gramatiku maternjeg jezika – to je više, ovako, obaveza vulkanizera i seoskog brice. Svako ko tvrdi drugačije ne samo da je sitničar – oh, mala je reč. To je, bre, drk"ija!
Marčelo
[objavljeno: 28/04/2008.]
