Izvor: Politika, 08.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lažni svedoci u Haškom tribunalu
Haška presuda "vukovarskoj trojci" (Mile Mrkšić, Veselin Šljivančanin i Miroslav Radić) u nečemu se razlikuje od svih drugih presuda ovog suda, koji pod okriljem UN postoji od 1994, i koji bi do kraja 2010. trebalo da zatvori vrata. Ni u jednom slučaju sudsko veće ("vukovarskim" je predsedavao Australijanac Kevin Parker) nije tako otvoreno dalo oduška svom nezadovoljstvu što je bilo prinuđeno da mesecima sluša iskaze kojim se nije mogla pokloniti verodostojnost.
U uvodnom delu presude >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovo veće je konstatovalo da je "uvereno" da jedan broj svedočenja nije bio "do kraja istinit". Prvi su kao primer spomenuti oficiri bivše JNA koji su se u iskazima, prema mišljenju sudija, trudili da umanje ili pogrešno predstave svoju, ili ulogu optuženih u događajima koji su doveli do masakra hrvatskih zarobljenika i ranjenika na Ovčari 20. novembra 1991. (Jedan broj tih oficira bio je, smatraju haške sudije, motivisan odanošću prema svojim bivšim komandantima.) Kad je o svedocima optužbe reč, sudije su konstatovale da je jedan broj hrvatskih svedoka ("možda i nesvesno", piše u presudi) uporno tvrdio da su se u vukovarskoj bolnici, u trenutku kada je grad zauzet, zatekli samo bolesnici, osoblje i članovi njihovih porodica. Sudije, međutim, kažu da je dokazano da ovo nije tačno, a prisustvo hrvatskih vojnika u bolnici bio je razlog što zločin na Ovčari na kraju nije okvalifikovan kao zločin protiv čovečnosti, već kao ratni zločin. Sudije smatraju da su neki hrvatski vojnici davali lažne iskaze da bi, pre svega, zaštitili sebe.
Izmišljena svedočenja
Najneobičniji je, ipak, zaključak sudija da su neka svedočenja bila "namerno lažna i izmišljena". Sudije objašnjavaju da su zbog toga, u odbacivanju ili prihvatanju nečijeg svedočenja, pre svega morali da se rukovode svojim utiskom o "ličnom kredibilitetu svedoka". Posledica takve odluke je odbacivanje mnogih tačaka optužnice protiv sve trojice srpskih oficira koji su učestvovali u opsadi Vukovara (odbačen je "zajednički zločinački poduhvat" za svu trojicu, a Miroslav Radić oslobođen je svake krivice).
To, međutim, još ne daje odgovor na pitanje zašto sudije, s obzirom na procenu o "namernim lažima", nisu iskoristile i priliku da, prvi puta u istoriji Haškog tribunala, neko odgovara za "davanje lažnog iskaza nakon davanja svečane izjave". Pažljivo čitanje presude od oko tri stotine strana upućuje na nekoliko potencijalnih kandidata za krivično gonjenje za delo za koje je maksimalna novčana kazna od 100.000 evra, ili kazna zatvora do sedam godina, ili oboje. Konačno, lepo je što je Haški sud dokazao da i Srbi mogu biti oslobođeni pred ovim sudom, ako su nevini, ali to još nije i odgovor na pitanje: kako se moglo desiti da neko poput Miroslava Radića uopšte bude optužen u Hagu?
Deo odgovora je možda u tome što su u hrvatskom dokumentarnom filmu "Sto dana Vukovara" Miroslavu Radiću pripisane reči jednog drugog oficira JNA, a nije sasvim isključeno ni da je Radić na sebe privukao pažnju tako što je dao intervju magazinu "Intervju" krajem novembra 1991. godine. Rekao je tada novinaru da mu se "rat ogadio" i da ko je preživeo rat u Vukovaru, ne može odatle "izaći čiste savesti i svesti". Možda se zbog te iskrenosti učinio pogodna meta onima koji su ga lažno denuncirali Hagu? U svakom slučaju, sudije su se u presudi o Radiću izrazile izuzetno povoljno (obrazovan, hrabar, spretan, disciplinovan, školovan oficir), ali to ovom čoveku ne može nadoknaditi paklene godine otkako je Haško tužilaštvo protiv njega 1995 podiglo optužnicu za ratne zločine. U zatvoru je bio od 17. maja 2003. do pre par sedmica, a u međuvremenu mu nije dozvoljeno ni da ode ocu na parastos. A da njegov advokat Borivoje Borović nije tako "raskrinkavao" lažne svedoke, možda mu kod trideset zaštićenih svedoka ni nevinost ne bi pomogla.
Nije ovo jedini proces u Hagu tokom kog svedoci nisu govorili istinu. Miloševićev tužilac Džefri Najs u više navrata pred sudskim većem priznao je da nije zadovoljan istinoljubivošću ljudi koje je sam pozvao na klupu za svedoke. Nije tu reč samo o albanskim seljacima, koji su se redom zaklinjali da ni čuli ni videli nisu bilo kakve pripadnike OVK pre početka bombardovanja, kao i da nikad nisu čuli da je u sukobima tokom 1998. na Kosovu stradao neki srpski policajac ili vojnik. Svi smo zapamtili ženu-svedoka koja je tvrdila da je lično videla oznake Vojske Jugoslavije na krilima aviona NATO-a koji je sa visine od 15.000 metara bombardovao albansku izbegličku kolonu (bila je reč o jednom od onih bombardovanja civila 1999. koja je NATO i sam posle par dana priznao). Ne može se, međutim, reći da ta besmislica sama po sebi negira verodostojnost drugih delova njenog iskaza. Ona je spadala među svedoke pomoću kojih je dokazivana "baza zločina", i tužiocima je bila potrebna da govori o stradanju svog sela i svoje porodice.
Svedoci počinili zločine
U Radićevom slučaju, međutim, bilo je posredi nešto drugo. Protiv njega je svedočila čitava galerija nekih likova, i srpskih i hrvatskih, koji su priznavali, ili krili, da su počinili ratne zločine ali im je pružena prilika da izbegnu zatvor tako što će teretiti nekoga važnijeg od sebe u lancu komandovanja, ili što će "hrvatskoj stvari" pomoći na taj način što će optužiti oficire JNA umesto stvarnih krivaca iz Teritorijalne odbrane. Oni koji su pomnije pratili suđenje Miloševiću možda će se setiti da je 141. svedok optužbe protiv bivšeg predsednika bio zaštićeni svedok K-2, bivši pripadnik "Crvenih beretki"čiji je lik na ekranima bio skremblovan. "Jeste li bili umešani u Arkanovo ubistvo", bilo je prvo pitanje koje mu je Milošević postavio. "Jesam", odgovorio je K2, potvrdivši da je to razlog što krije svoj identitet i što više ne sme u Srbiju. Zapadni mediji su narednog dana izveštaje o ovom svedoku naslovili sa "Protiv Miloševića svedočio ubica". U Beogradu se začulo pitanje zašto Srbija ne traži izručenje ubice, i šta mu je tačno Tribunal obećao, ne bi li teretio Miloševića, ali posle su ti glasovi zamrli, a iz Haga se nisu javno oglašavali.
Ni kod nas više nije retkost davanje imuniteta ubicama i mafijašima u zamenu za svedočenje. Ipak, sada je i kod nas, kao i u Americi, na snazi da svedok koji pod zakletvom slaže sudije ne može da računa na ispunjenje nagodbe o amnestiji koju je sklopio sa tužilaštvom. Na suđenjima za organizovani zločin u Srbiji već je iskrsnuo problem izjava zaštićenih svedoka koje uteruju u laž druge "svedoke" koji su takođe dobili zaštitu i imunitet. Policija je obećala istragu o njihovim protivrečnim iskazima, ali onda od toga nije bilo ništa. Informacije iz Haga o neistinitim iskazima zaštićenih svedoka stavljaju na ispit i domaće pravosuđe. Čovek za kog je Hag ustanovio da nije govorio istinu ranije je svedočio i na našim sudovima. Nove haške činjenice otvaraju mnoštvo etičkih i pravnih dilema na koje niko kao da još nije ni počeo da traži odgovore. Haški sud će se za koju godinu zatvoriti. Da li je, pravno ili etički, svejedno, u redu da se i sve tajne tog Tribunala zaključaju u isto vreme?
[objavljeno: ]
